Nedeljom smo išli na ručak kod tetka Slave, u Beogradsku ulicu, pored jedne od gradskih česama, u Đurovića kuću. Da bi se tamo stiglo, ulazilo se u ulicu 7. jula, pa između nekih kuća levo od „S“ solitera prolazilo na „Džamiju“.
Jednom, onako usput, ubace mene Svetozar i Milena u lift tog „S“ solitera, sa nekom flašetinom domaćeg mleka, koje je stizalo na Rakijsku pijacu, a bilo namenjeno tek rođenom Ivanu, bebi sa 14. sprata. Naravno da sam se zaglavila nešto iznad 13. nakon što sam olakšana za isporučenu flašu. I naravno da od tad vučem traumu i fobiju što od lifta, što od drugih, sličnih minijaturnih, samovoljnih prostorijica.

Đurovići stariji, Miloš i Slava bili su oni pravi starovremski hedonisti. Supa, rinflajš i sarma, pa kolač, ko te pita da l’ možeš sve to odjednom, moraš. Jeste, volela sam i još volim da onu masnoću, nikad nisam naučila kako se zove, iz šuplje goveđe kosti, bez koje supa ne može da uspe, namažem na ‘leba’, malo posolim i pobiberim. I Slavinu štrudlu, tirolsku pitu i žute puslice…Niko od nas mlađih, posebno Cakana Caja, nije voleo čuveni ajmokac, al’ nas ni za to niko ništa nije pitao. Posle ručka, stariji bi pričali, a ja jedino, zakasnelo mladunče i u Đurovićima i u Adžićima, sedela bih, po naredbi tetke učiteljice i čitala neke preporučene i uzrastu prilagođene knjige. E, to sam oduvek najviše volela…Tu, među knjigama, kao svoj na svome, bilo mi je najtoplije i najsigurnije, nekad i najuzbudljivije, najsmešnije, zavisi šta bi mi dopalo pod ruke…

A knjige, pa one kriju razna blaga, rano sam to shvatila… Jedne nedelje u Đurovićima, listajući neko enciklopedijsko izdanje iz koga su, ispresovane i kao sa fabričke trake, ispadale razne papirne novčanice, koje su, tvrdiće kasnije Slava, bile štek mog brata Bratislava, koji je s novcem u studentskim danima umeo bolje nego Desimir, brat mu…

Na fotografiji tetka Slava i anonimni, podgojeni ljubimac.

Share