Nije da se hvalim, ali i ko voli, i ko nije baš najluđi za ‘odanjem po šumama, rado ide sa mnom u gljivolov. Poželjno je, ali ne i neophodno predznanje, ja pričam za sve, ne zatvaram, uvek se nađe dovoljno za gotovljenje gljivljeg lonca, pite, čorbe, nečeg jestivog u svakom slučaju, tako da je od rekvizita potrebna samo dobra volja, ona sa početka. Mene kad bi pitali, najradije bih da mi društvo prave najmlađi tragači, poput mog druga Maksima. On je pravi prirodnjak, rođeni istraživač i samo Bog zna koji će od silnih talenata i interesa prevagnuti i šta će biti kad poraste. Za sada, zajedno lutamo kad god smo u prilici. Jednog suncem okupanog poznojesenjeg dana, po prvi put smo zajedno krenuli nizbrdo, od naše jelovogorske kuće ka Gostinici. išli tako, išli, zavrljivali, šta drugo, kad se traga a tragovi odvlače i levo i desno, i uglavnom nizbrdo idosmo, kako pravac nalaže, pa sam upozoravala na povratak uzbrdo, da se omladina ne bi opustila i otišla predaleko. Treba misliti na povratak, uvek, jer je teži, pešaci već umorni, korpe umeju da budu pune i poteške (Maksim voli taj izraz). Ali, moj Maksim ne odustaje, grabi napred, onako dugonog i mladalački poletan. Ja zaostajem, ali se ne predajem. U jadno doba, naredim neodložno vraćanje, kad začujem vapaj: „A gostionice, zar nećemo prvo u gostionice, da se malo osvežimo?“

Zavrljujem po šumama iznad Jovanove vode ovaj put i nešto mi u pamet dođe upozorenje Olge Jelovogorske o divljim svinjama i kako nije preporučljivo da sama vijam kojekuda po Jelovoj gori (što stalno činim, na njeno neizmerno zgražavanje), kad čujem šuštanje lišća pod nečijim nogama, koje nisu moje, ionako trenutno odsečene i neupotrebljive…Dramska pauza, bez disanja…Niotkuda se stvori bakica s obaveznom plastičnom kesom, ko bi drugi no neki sakupljač gljiva za otkup, podsetim se ja…“Ima li šta, bako?“ Ima, poneka, saznajem, bela i crvena, tako se zovu kod nje, i kod otkupljivača. Bakica u žurbi, ali na trenutak zainteresovano pogleda sadržaj moje plitke korpe (u kojoj nema ni belih ni crvenih) i konstatova: „Ti ćeš se otrovati, nijedna ti se ta ne jede!“ I ode nizbrdo, nimalo zabrinuta što me ostavlja izloženu mučkim opasnostima neznanja…Sad vala mogu i da se otrujem, mada je manja šansa, nego da umrem od straha, mislim ja, strunjena i zrela za salivanje strave, gašenje ugljevlja i ostale bapske tretmane… 🙂

Divne šume na Konderu u divan jesenji dan…Na šumskom putu porodica, deda vodi unučicu od svoje 3 godine, baka nosi kantu od Jupola, mlad muškarac, sin i otac, visok, prav i nasmejan…Susret..“Vi ste Milka Adžić?“, pita mlad čovek, dok iza leđa čujem Dragojevićevo kolutanje očima i znam, misli kako nismo dovoljno daleko pobegli i ko će me sad snositi, ovako šumski popularnu…🙂 „Tata, tata, ovo je ona teta iz televizora“, dododaje devojčica. Tata objašnjava kako ona TV-om zove ekran od računara, a da tamo zajedno prate moje aktivnosti na FB stranici „Koja je ovo gljiva?“. „Hvala Vam za recept za pitu od ježevki, baš smo krenuli njih da beremo, mnogo nam se dopala!“, kaže baka i dodatno osvetljava ne samo taj dan, već čitavu jelovogorsku premijernu mi jesen. 🙂

Share