Ustala jutros u pola šest, a ono mrakača, ali lepa jer se na istoku nebo zažarilo najavljujući divan dan. Idem u grad autobusom u 6.45 i to mi, otkako imamo novog prevoznika, ne pada toliko teško. Stigao Bečej prevoz, karta preko noći sa 130 pojeftinila na 70din, vozači govore “dobar dan, hvala, izvolite, doviđenja”, čak i “pripazite glavu, pazite, klizavo je”…Čudo jedno, jutros mi je i kontrolor koji je ušao na “ludoj krivini” bio izrazito simpatičan, zbog osmeha i kulturnog ophođenja. Samo da potraje…
Na stajalištu preko puta Olgine kuće srećem se sa malom Mijatovićkom (ovde su, mislim svi Mijatovići) od 7-8 godina, krenula u školu na Čakovini, par kilometara niže. Viđala sam je i ranije, ali uvek sa starijom sestrom, pa je zato i pitam za nju. Saznajem da sestra ide u srednju školu, tekstilnu, za modelara, a htela je za frizera, ali nije znala šta će na vreme, pa se sad kaje, ali ko joj je kriv. Obožavam ovu pametnicu od ranije, a ni imena joj ne znam, ne snebiva se, odgovara i što je ne pitaš, nema tajni, a i šta bi u tom uzrastu krila? “Nedostaje li ti sestra?”, pitam je unapred se radujući nastavku našeg razgovora. “Sad imamo stan u gradu, ponekad ona ostane da spava tamo, kad ima sa kim, a sad će doći da spremamo slavu. Imam ja rezervnu sestru!”, ponosno će mala plava, cenim buduća lepotica, dugih vretenastih nogu, kose boje žita do ramena sa idealnim razdeljkom na levoj strani. Ih, rezervna sestra, što je to dooobrooo, mislim se. Ova jedna mi je malo, onaj brat je pre neka elementarna nepogoda, pošast, a sestra, još mlađa…To bi mi trebalo…”Jel’ mlađa?”, pitam računajući da je verovatno predškolskog uzrasta, kad ne lezi vraže…”Jeste i nestabilna je, mama od nje ne može ništa da radi, samo je pridržava, da ne padne i ne razbije se!” U taj mah, kao po nečijoj komandi, kroz glavu mi bljesnu misao, fotografija jedna i priča koja je prati, koju sam više puta čula, iz različitih, uglavnom davno zanemelih, dragih mi usta…Priča o mojoj nesigurnosti i o tome kako sam imala tri godine, a još se držala za maminu suknju, mali prst,daj šta daš, samo neka je neki (makar i provizoran) oslonac, majčin prvenstveno…I evo me gde stojim pred mladom komšinicom, nestabilna skoro pola veka, ali neću to da joj kažem, već kako je apsolutno fantastično (što je vrh mog gradacijskog brega lepote) to što ima malu sestru i što pomažu mami za slavu i što ih je puna kuća (kaže da ih je šestoro, da svako ima svoj zadatak, ona mora da uči i raspremiće samo svoje knjige). I zaista, sve je divno dok sunce izranja sa požeške strane i stiže autobus. Divne su bake koje ispraćaju unuke u školu na usputnim autobuskim stajalištima, i psi koji poslušno ostaju da sede tu, u znak nemog pozdrava sa malim vlasnicima, i starija braća koja stoje pored sedišta na kojima sede oni mlađi, divno je i to što mi se obraćaju sa Vi i svi, baš svi umeju da pri izlasku kažu:”Hvala, doviđenja!” A najdivnija je jedna opasnica ispred mene, sva šarena i bučna, koja maloj Mijatovićki s početka priče govori o izletu, koji košta “čak 1050 dinara”, ali će ona da ide, puŠtio je tata. E, ona će vremenom, sigurna sam, od nastavnika i profesora, ako ne pre, i naučiti da se ne kaže puštio. To je lakši deo, onaj teži već zna, nekako, od nekoga…Da ustane starici sa štapom, dobrano primaknutoj majčici zemlji…i ustupi joj mesto. <3
Share