Za babino uvo (Sarcoscypha coccinea) preslatku crvenu gljivu koja se prva zarumeni iz snega, nagoveštavajući sunce, toplotu i proleće, znala sam da je nekad korišćena da zarumeni devojačke obraze, da je u Rumuniji, kao varivo, pripremaju sa mladom koprivom za ukusan i zdrav obrok, ali mi je priča koja sledi pravo otkrovenje…:)
 
Za neupućene, moja prva komšinica Olga Jelovogorska od 70 ikusur leta, čila je i prava planinska žena koja zna sve o praktičnom životu u surovim uslovima…Dovoljno stara da je zakačila neka po svemu drugačija vremena i dovoljno mlada da sve pamti i rada je da to ispriča, posebno otkako zna da se priča kod mene ne zaustavlja…A ona, današnja priča, ide ovako…
 
Zvonjava na vratima u našoj zabiti u jutarnjim satima znači samo jedno – Olgu…Sa taze surutkom i pletivom eto je na kafu, raspoložena i uvek vedra…Ja bistrim novu, tek nabavljenu literaturu o gljivama, pa enciklopedija ostaje otvorena i dostupna Olginom pogledu, kome ništa ne promiče, i dalje bez naočara…”Babino uvo”, prepoznaje Olga gljivu na slici…Već ranije sam imala priliku da se iznenadim Olginim poznavanjem i korišćenjem gljiva u ishrani, čula sam od nje i sijaset nepoznatih mi narodnih naziva, poput “đumurka” za šampinjon, “petlić” za velike bele jarčiće (gnojštarke)…I dok čekam da mi kaže otkuda i kako zna za babino uvo, ništa ne nagoveštava tajanstvenim velom zaogrnut magijski ritual, verovatno stariji i od Olgine babe, koja ga je u Olginom detinjstvu inicirala..
.
“Znaš, u Uskršnjem postu, kad su ušna i glušna nedelja (po Olgi, 4. i 5.nedelja posta), ne valja da se pere veš, a to je predugo, kad nemaš dovoljno preobuke. Ako pereš u ušnu nedelju, decu će boleti uši, a u glušnu ako to radiš, ogluveće, verovalo se tada. Da se to ne bi dogodilo, a košulje i ostala odeća od beza bile oprane, baba nas pošalje da pored potoka, na vrbovim grančicama nađemo babine uši. U bakraču zavri voda, u parjanicu (duboku drvenu posudu) ređaju se jedan po jedan komad garderobe od debelog beza (platna od konoplje) nasapunjan kabašem (sapunom od životinjske masnoće). U vodu se doda pepela od bukovog drveta, da se napravi ceđ i onih babinih ušiju što smo mi, deca, nabrala. Tom vodom se zalije veš u parjanici, pa se odozgo ušuška nekom krpom i ostavi da se sasvim ohladi. Onda baba vadi jednu po jednu košulju, prebacuje preko bramače (dugačke motke koja se nosi preko ramena), pa na potok, na perilo…Tako je to bilo…”
 
 
Share