Dok smo Dragojević i ja danas istovarali građu za drvljanik, čija izgradnja dobrano kasni, jer ovaj moj ni po čemu ne liči na Mrkonjića koji bi to odradio pre roka (ovo je već digresija), razmišljam, nimalo pretenciozno, kako nema umetnosti bez bola i patnje, te s tim u vezi reših, inspirisana da nešto pribeležim, odavno nisam. 🙂

Ne zvuči moćno poput one indijske boginje polupismenih – Čakšta Više, ali  bi moje srednje ime „nonšaltano“ moglo da glasi Grehotadapropadne.  I neće propasti ništa u mom okruženju, izuzev možda mene. Olga me, što bi omlaTina rekla, provalila, a možda samo misli da ćemo mi, novopečeni brđani, bez njene pomoći ovde pomreti od gladi, pa svakog dana zove…Te vetar omlatio nedozrele orahe, propašće, ona nema kad, ja da dođem da pokupim…Te blitva rodila k’o blesava, listovi joj poput slonovskih ušiju, a njeni neće da je jedu, jaka im, ponekad  ‘oće, ali retko, u piti, kad se prvo barne, i ona će propasti,( a ja blitvu preferiram)…Kupine grane polomile, svaka k’o pola dlana, kaže Olga više ne može ni da kuva slatko, mesta u zamrzivaču nema, ja ako mogu da dođem, sevap bi bio…Uzmi, beri, nosi, samo ako imaš gde i ako znaš šta, …Dragojević kaže da sam kao neka Romkinja (lažem, kaže Ciganka, ali ja taj izraz ovde ne bih koristila :)), a ja mu odgovaram da je zaboravio koliko je gladi u svetu, a da nama nikad neće biti bolje jer je premalo onih koji vode računa o tome da ništa ne propada, poput Olge, Dragojla, mene…:) Dragojević ima tu snobovsku crtu, on voli, kad sedne da jede nešto od tih šumskih, organskih plodova i proizvoda Jelove gore i Jelovogoraca, da računa koliko bi takav obrok koštao u nekom fensi restoranu na Zapadu, (u prevodu koliki smo srećnici što smo sada ovde), dok ja moram da razmišljam  praktično, za oboje.

I tako, da nas ima svakakvih, da ne bude monotono, i ovde, potvrđuje priča komšinice koja je sa prijateljicom otišla u branje  borovnica, ispostavilo se na terene koji su u privatnom vlasništvu i to neke silne braće, pa jedan od vlasnika naišao, zatekao ih (mada one nisu znale, jer ništa nije ograđeno, šuma-šuma) i u besu im prosuo kantice pune ubranih plodova. Razmišljala sam i o tome pre nekoliko dana dok sam tragajući za gljivama kojih nema, gledala more sasušenih  borovnica na ogolelim stabljikama. Niko ne može da obere sve, ali misle moje je i moje će da ostane, pa neka propadne. I tako, propadaju talenti, dedovine…borovnice manje-više…

Dotle Olga sadi i obilazi neki mladi orah, dovučen, kaže „iz šume“, posađen pored puta, ispred kuće joj, i raduje se što raste…Kažu (negde sam nekad pročitala, čula…) da naše najdublje poštovanje zavređuju oni koji sade drveće čiju senku neće moći da osete). I bukvalno i metaforički, kako god, slažem se…:)

 

Share