U spomen našem prijatelju, Aleksandru Pešiću -Saši -Peši…
 
Od potajne organizacije rođendanskih žurki mom čoveku odustala sam naprasno, nakon nekoliko više nego uspelih (po mojoj proceni) okupljanja, u trenu u kom mi naš dragi prijatelj Vito onako uzgred, na sebi svojstven način, govori: “ Još jednom ako ti ovo prođe, počeću da sumnjam u Njegovu (Dragojevićevu) inteligenciju!” Iju, šta njegovu, pa ja sam ga sama birala, to je automatski sumnja i u moju, a izvin’te, to “neće da bidne”…:)
 
 
A ta poslednja, ima joj 10-ak godina, ostaće upamćena i zabeležena u analima ne samo Adžića i Dragojevića…Pamtiće je i Kostadinovi, Maksim je tad bio taman toliko “star” da je umeo da govori i po njegovim rečima, to je ono “kad je Dragoje zakasnio na vlastiti rođendan”. 🙂 U stvari, to je ono kad su na delu dokazani svi poznati Marfijevi zakoni i još poneki, ne bih ja bila ja, da nešto ne inoviram…:)
 
 
Al’ poštena da budem, sve je bilo interesantno od samog starta, pa je red da ništa ne preskočim…
Mi ne volimo vrućinu, leti “hiberniramo”, bar smo to činili dok smo živeli u stanu u centru grada. A baš kad je obično najtoplije, pred Preobraženje, dođe na red proslava Dragojevićevog rođendana. Tradicionalno je to prilika za piknik, negde uz rečicu, livadak, roštiljanje i sl. Slavio se uvek i moj rođendan , ali nikad začinjen, tako kako ja umem da “zabiberim” Dragojevićev…:) E sad, s obzirom na moju netrpeljivost za vrućinu, možete misliti kako je zamorna sva ta gimnastika oko organizacije…Posebno nakon što sam već par puta uspela i samim tim ispucala dosta od raspoloživog mi arsenala, inače ne baš siromašnog…Za početak, pomerim tu iznenađujuću proslavu za vikend posle, da bih na dan rođendana organizovala tortu i nekoliko gostiju, i time izbegla potencijalnu sumnju. Računam, pomisliće (On) prošlo je (mene), zasitila se budalesanja (ja), opustiće se Dragojević, meni će biti lakše. Odradimo to, dođu kumovi, izjedemo tortu, piticu, zemičke, nešto nabodemo na čačkalicu, popijemo koju buteljku, vidim Dragoja opušten, misli glavno je prošlo. A ja zauzela niski start da se sutradan razletim…
 
 
Mesto okupljanja ne sme biti udaljeno od grada, ovaj moj za vikend pije sabajle kafu sa kumom, dok svrati u nabavku i dođe kući, dan poodmakao, a sve mora biti kako obično biva…Rešim, idemo na Đetinju, u kanjon, za one koji ne znaju, Užice ima to što retko koji grad ima nadomak centru. Trasom nekadašnje železnice i čuvenog Ćire, kroz brojne tunele, sve prateći tok reke Đetinje, možete šetati, pecati, kupati se (jeste voda hladna, planinska je to reka, ali je kanjon neviđene lepote, potvrdiće oni koji su ga videli)…Elem, ima tu plažica, ali u tom trenutku sve zarasle i zapuštene, zatrpane smećem…Zovnem brata, on je moje rešenje za sve naizgled komplikovane situacije, da organizuje ljude za čišćenje i košenje jedne, drug Peša će ih odvesti do odredišta, brat da pozajmi auto, bila sam nekad organizatorka programa na radiju, nešto se zadržalo od tih organizatorskih veština…Krizni štab je kod G-đe Stane od 70 i kusur leta, na prvom spratu, neću valjda svo to piće i prateće izletničke rekvizite držati u našem stanu, baš bi, i uvek “isključenom” Dragojeviću, bolo oči. Sve kod Stane: i kotlić i paketi kisele, i veeelika šerpa i ćumur, i stolice na sklapanje, stočići, vreće za spavanje, prostirke, kutlače….Odatle će kad dođe vreme biti prebačeni na mesto okupljanja. Tamo će nas svi čekati, moraće gosti da raspale vatru, pristave kotlić, šta ću im ja, imam preča posla, da smislim čime ovog mog da namam na Rajske otoke (rajsko ime za rajsko mesto u kanonu Đetinje). Dan pre proslave, ostalo još da preciziramo detalje, ujutro Peša dođe na kafu, on će kuvati pasulj u kotliću, sa kumom Zoranom prevešće sve iz Staninong stana…Plan je da seDragojević i ja, sa rukama u džepovima, pojavimo, čim uspem da ga nagovorim…Sedi Pešić, ćakulamo i kafenišemo, kad mu pozvoni telefon…Čujem ga kako kaže gde je (kod mene), to zet Gane, zubar, moli da mu ovaj donese nešto od protetičara, sve onako usput…Dogovor pao, Peša ode, Dragojević dođe sa posla, za ručkom mi ispadne plomba iz četvorke, kud ću da imam krezav osmeh na pikniku, ne ide, ‘ajmo kod Gana (gore pomenutog), ne pušta me Dragojević samu, može se desiti da ne završim kod zubara, koliko ga volim…Što je sigurno, sigurno, stražarno me sprovesti. Divan, vreo dan, Gane i Sanja mu, supruga, Pešina sestra, sede u dvorištu, na nekim panjićima, gledam ih, kao da je juče bilo…? ‘Ajd’ pijemo kafu, asistentkinja Mira će da skuva, ne žurimo, petak popodne, sutra Preobraženje…U razgovoru kome nikad kraja, neznano zašto Gane potegnu i u neki (zaboravila sam koji) kontekst udenu “ono jutros kad je Peša bio kod vas…” Dragojević blago šokiran, mrtav ozbiljan kaže: “Kod mene Peša jutros nije bio, ne znam kod Milke!” Gane trepće, Sanja ‘oće spadne sa onog trupčića, neprijatnooo, samo tako. Ali neko, više se ne sećam ko, zabašuri i skrete temu, ja dobih novu plombu, te kretosmo nazad. U kolima Dragojević pita otkud Peša da svrati, ja prvo kažem (da otkravim atmosferu, stari je to fazon) “došao da slušamo ploče”, potom kao priznam …prolazio Rakijskom pijacom i bez veze svratio, učini mi se da je progutao, zna Pešu od rođenja, on slabo šta radi s nekim određenim razlogom, a zna i mene, tek ja sam stihiji i zaboravu sklona…Uglavnom, to nekako prođe…
 
 
Osvanu i subota, vrela da vrelija ne može biti…Dragojević se vratio pre svakog roka, zamračio kuću, poskidao se i vidim nema nameru išta da radi, sem da gvinta daljinski…Ja pritisnuta rokovima, krenula izokola…te biće vreo dan, te nigde nisam išla u prirodu danima, mogli bi na Đetinju? “Ti stvarno ne prestaješ da me iznenađuješ!!! (što je divan začin za brak, pomislim, bez da izgovorim) Otkad ti hoćeš po vrućini igde da ideš?” Što jes’’, jes’’, moje prijateljice čekaju prvi sneg da im dođem u posetu, tad najbolje funkcionišem…:) Potegnem opet Pešu, kažem javljao se jutros, otišao sa Pifkijem na Rajske, zvao Matiju da im ponese piva, nisu poneli, a Matija ne može, pa pitao možemo li mi…Ne mogu vam doslovno preneti šta je izgovoreno s Dragojevićeve strane tom prilikom na konto Peše, Pifkija i piva (vidi…tri “P”, koincidencija ili šta?), sve se svodi da njemu ni na kraj pameti ne pada igde da ide, ja ako hoću, imam vozačku (pro forme, zna da nikad ne vozim), eto mi ga auto, nek’ izvolim da idem i nosim pivo kome god hoću…Smisao je taj, reči su probrane…:) Gicao se vascelo pre podne, ja odstupala nisam…Trajalo je, nije da nije, u jadno u doba, verovatno samo zato da bih ućutala, priznaće vam i sam, često me pita gde se “gasim” i to je provereno moje najjače oružje kad je on u pitanju… Kupismo nekol’ka piva i kretosmo ka tunelima, istopljenim asfaltom i kroz od vreline treperav vazduh, ćuteći, ja potrošena, izduvana kao balon, on ljut kao osica…Šta osica, osa, osetina… E sad, koliko je teško baš sve predvideti, ubrzo saznajem…Cakana i Nidžo u aktuelnom trenutku nisu u posedu auta, pa moj brat pravi dve ture, da preveze njih, potom ženu i decu…U trenutku u kom idemo ka Staparima, makadamom kroz tunele, putem kojim prođe nekoliko ribolovaca i isto toliko Staparaca, sve u svemu niko nikada, nama u susret ide Adžić…a sve u vezi sa njim je upadljivo i da nismo u toj pustinji u kojoj jesmo…Dragojević me značajno pogleda, iznenađen vidno i zaustavlja auto, da se pozdravimo, dok moj brat, bez zaustavljanja projezdi mimo nas, bez da nas udostoji pogleda…Dragojević pita: “Jel’ ovo bi Ade?” Šta ću, ne mogu lagati, kažem:”Jeste!” “Sam?”, dodatno mi priseda na muku Dragojević…”Čini se, sam!”, priznajem ja… “Svašta, gde li je on bio i što ne htede da se javi?” Ni te teorije o razlozima koji mog brata dovode na taj put u tom trenutku, ne smem vam preneti, ali time smo se zabavljali još nekoliko kilometara…(Posle smo saznali da je Ade utekao, bez zaustavljanja, da izbegne odgovor na pitanje otkud tad tu, nije imao spreman odgovor…)
 
 
Moja konstrukija urušila se, nažalost na samom kraju…Nije pala ni zbog Peše, ni zbog Ada, ni zbog sumnjivih okolnosti i vremenskih prilika…Previdela sam činjenicu da u kanjonu nema mesta za parkiranje, osim uz sami put, a odatle do plaže ima da se spušta kozjom stazicom…I tako, u jednom trenutku nailazimo na uredno parkirane poznate modele…Viktorov, kumov, Vitov….E, tu su mu oči zasijale svetlom “sad znam!!!” A i ja sam, već opuštena, krenula da se smejuljim…Ostalo je porodično-društvena istorija, ovekovečena ponekom fotografijom, koju sad ne mogu da nađem…:)
 
 
Share