Hladno jutro, posla preko glave, ostale neosušene gljive od juče, veš za prostiranje, neoprani sudovi od gotovljenja ovsenog keksa…Jednom rečju, haos…Ja prostirem veš, Dragojević puni dehidrator, sunce granulo, stekli se svi uslovi za moj tzv. gljivarski neizdrž, za koji leka nema. Razgovaram, po običaju, sama sa sobom, naglas, kad čujem onog koji se bez strašnog suda ne oglašava. “Ovde će uvek biti haos (nije baš pohvala za mene kao domaćicu, ali ga spašava ostatak rečenice), ali gljiva neće!” Jeste da sam ga sama i po veoma strogim kriterijumima svojevremeno birala, ali što ume da bljesne povremenenim (nažalost retkim) filozofskim istupima, čudo jedno, uvek se iznova iznenadim. A kako sam tradicionalno vaspitana i znam da je jedna od ključnih ženskih uloga u životu da slušaju supružnike (feministkinje, sve znam, ostavite priču za neke druge), ne časeći ni časa, spodbih gljivarske rekvizite, korpu, platnenu torbu,štap, nožić i foto aparat, pa zaždih ovaj put uzbrdo, dok se mudreša nije predomislio, ume on to. 🙂
Negde oko Jovanove vode, još na asfaltu, srećem bakutu, znam je, i sina joj znam, i gde je i koliko dugo radila, sve mi to ispričala kad sam je srela u Jovančićevićima prošle godine. Vidim, ne prepoznaje me, ali na meni je da se javim i odgovorim na pitanje koja ono bih. “Aaaa, od Adžića, sad znam! A što si tako propala, bolje si izgledala prošle godine, vidiš da te ne prepoznah?” U trenutku od svih uzburkalih misli, napolje se probi samo jedno: “Jes’ vala!” Šta da joj kažem? Da je prošle godine bilo bolje svetlo, tamo u Jovančićevićima, da sam koristila kvalitetniju šminku (koju nikad ne koristim), da nismo zidali novu, već se borili sa starom kućom, što je gore i da je takva godina iza mene morala uzeti svoj danak? Kao da to nju zanima…A ona nastavlja: “Vidi mene, ‘35. sam godište!” Šta reći, stvarno živahna za tih 80 leta, ide iz gljiva (kojih nema, samo jedna “prstenka”, pokazuje mi u torbi)? Jedva utekoh, takva propala, sreća te je nizbrdo, ne uspevajući da se otresem tih misli o propadanju. A lepo krenula u gljive. ‘Oćeš, jes!
Onda ispred sebe vidim ženu, istu koja je juče išla u gljive sa detetom, a ona kad me ugleda, pruži korak, kao da smo na takmičenju, što me dodatno uveri da je trebalo da ostanem kod kuće i raskrčujem. Ali, divan je dan i ja rešena da istrajem, sve nogu pred nogu, jer drugačije gljive neću videti, kretoh da skrećem sa šumskog puta ka potočićima, da se provlačim ispod četinara,jer u bukve ne vredi ići, nema ama ič. I čekali me moji vrganjčeki, i ja se opustila i nisam pratila potok, a teren nepoznat, i više nisam znala gde sam, ali sam čvrsto držala štap i foto aparat i nisam bila uspaničenas, kakva umem da budem u tim svojim dezorijentisanim trenucima, kojih je puno u mom solističkom gljivarenju. Sunce u zenitu, kao da me svojim zracima navodilo do mesta na kojima gljive rastu u “ćumicama”, sve po nekoliko u po kvadratnog metra. A ja bih podvriskivala, ali se onda se setim da možda neću umeti da se vratim, pa se malo zabrinem, i sve tako…Onda odjednom, kao po scenariji antičkih tragedija u kojima se pojavljujeje Deus ex machina i rešava stvari, meni nad glavom čuju se sitni, presitni lepeti krilima, usitnjeni cvrkut mnoštva ptičica, koje ne vidim. Sa viših grana, bez trunke straha, združeno okupiraše nekom četinarskom boleštinom oglodane patrljke tik iznad moje glave. Senice su i male su i njihov cvrkut je meni namenjen i osećam nekim bezimenim čulom za koje nisam znala da ga posedujem da nisu usplahirene, naprotiv, kao da razaznajem da su tu sa razlogom, zbog mene i kao u pesmi, pevaju “Aleluja”.

Share