Pričinilo mi se jutros kako napojeni jelovogorski potoci podno kuće šume, žubore, klokoću previše razgovetno: “Nismo više žedni, ni zemlja nije, a ni šuma to više nije! Kreni preko nas, vlažnom zemljom do istih takvih šuma, ko zna šta te tamo čeka?” Postojana i prizemna, kakva inače jesam, odoleh prvom pozivu. Kapitulirah kad se iznad breza promoli sunce, naizgled stidljivo, kolebajuće, tinjajuće, bez plama i žege…”Sedeći se ni vrat ne lomi!” (sunce vas grejalo, rekla bi moja pokojna Milena), a kamoli proverava stanje na gljivarskim terenima…I eto me gde se skotrljavam nizbrdo opremljena za svaku eventualnost: štap za borbu sa neprijateljskim šumskim stvorenjima, istim takvim padinama i uzvišicama; korpa za šumske plodove koje god; platnena torba sa znakom Radija 31 za šipurke, nezaobilazni foto aparat…
Otpozdravljala sam traktoristima znatiželnjih pogleda, obišla bukove šume, videla džinovskog skakutavca na stablu tufnaste bukve i to dokumentovala fotografijom, provlačila se međ’ hrastovima, Slobovu livadu prešla i uzduž i popreko, bacila pogled na neimenovane njive i voćnjake. Šipurci nedozreli, divljake poopadale, kupine se spekle, lekovitog bilja ni za lek (možda malo cikorije)…Gljive nisam videla, nijedne i nikakve, ni nešto nalik njoj…Možda, ako ih lepo zamolim, ako češće prođem ovim stazama, ako im nešto otpevam, ako…

Share