Glavobolna, Dragina me masira, ispred kuće smo, divan je dan. Dragojević, rob na celodnevnom boravku u gradu, Cakana zuji okolo, poupt kineske igračke na navijanje, dok dr Drinkman više liči na neku od onih koje pokreću Durasel baterije…Uglavnom, uzdignuta gredica ili visoka leja poprima obličje, i bez mog angažmana. 🙂 Komšija u šetnji, prilazi…Neće kafu, neće sok, neće keks, neće sedne…Utom iz šume, zadihan i rumen, gurajući prepuna kolica okolopanjevskog humusa, izbija dr Drinkman. I kao nekom magijom, sva komšijina „neću“ postaju „hoću“, te sedosmo da pijemo sok i jedemo kekse. „Gde je Đuka?“, razdragano pita komšija, a dobija još razdraganije: „U Blu munu!“ „Ih, jel’ pravi burek?“ „Ma, jok, menadžeriše!“…Pitanja i odgovori idu i vraćaju se poput pingpong loptice, prelazeći nemalu udaljenost, jer komšija sedi, a Dr ne odustaje dok ram gredice ne ispuni zemljom. Sve tako u mimohodu i promicanju, ožive na trenutak i Bongoansko radivoaktivno krme, čuveni BRAK, dotakosmo se i Opanka u svemiru, a nekako se kroz priču provuče i moj skromni, desetogodišnji doprinos radu Radija „31“…Komšija zadevećen, blago rečeno, imam svedoke, potvrdiće vam, pita: „Ti si Milka s „Trijeskeca“?“ Trepćući, postiđena, pogleda uprtog u juče izgrabuljan travnjak, skromno potvrdih. 🙂 Nisam baš bila ubedljiva, tako smerna i upitana (živ dokaza da se to danas ne isplati), te komšija ponovi pitanje: „Da nije bila još neka Milka u to vreme na radiju?“ U trenutku se zamislih, pokolebah, vidim ni Drinkman nije baš najsigurniji, ne oglašava se, a ja motam film, davno beše to, možda i ne bi samo jedna, možda sam sve to samo sanjala…Ali Cakana, neuobičajeno samouverena, sa stavom „Ko od ovde prisutnih bolje od mene zna koliko i kojih je Milki bilo na radiju?“, istupi i reče: „Ona je ta, jedna jedina!“ 🙂Ne znam da li me na mah ophrva san, ili mi se pričinilo da me komšija pogleda nekim sasvim novim očima, ali sam sasvim pouzdano čula da je rekao da slobodno idemo u njegove šume koje su uzbrdo, da doteramo humus, jer je puna kolica lakše kotrljati nizbrdo, a da Dragojević koliko sutra može da dođe da od njega, komšije, uzme i više od jednih kolica pregorelog stajnjaka, samo ako nam treba…

A ova priča je, između ostalog, nastala i u ime nekih divnih vremena, obeleženih dragim ljudima, koje ću pobrojati poimence, jer su učestvovali u nastajanju i radu jedne simpatične tvorevine imenom Radio „31“, koje više nema, ali koje se, eto, još sećaju i to u veoma pozitivnom kontekstu…Meni je divno znati da kroz život u tom periodu nisam prošla kao pas kroz rosu, bez ikakvog traga, kao ni ostali iz ekipe…Samo smo zaboravili, pa nas vredi povremeno podsetiti…Milan, Verica, Bilja, Danijela, Zoka, Ristan, Stoja, Grujo, Mićun, Puzo, Šmaka, Gerzići, Aco, Peđa, Saša, Mira, Topalo, Nikola, Buca, Čarli, Jare, Irena, Milena, Vesna, Ljilja, Nešo, Matija, Šomi, Vujke, Džogi, Rašo, Dragan, Goca, Branka, Sneža, Božo, Tanja, Ana, Arsa, Rade…Naravno i gore pomenuti Đuka i Fipa!

Share