Povela me moja Olga danas da mi pokaže gde je do pre nekoliko godina stajala stara šumarska kuća. Onda su od nje ostali samo temelji jer su neki narkomani verovatno, možda i lovci, da ne greši dušu, tu ložili vatru i zapalili je, baš do temelja. „Aman, tetka Olga, kako pod ovim snegom možete da znate gde je tačno bila, sve belo, prebelo, u sred srede šume?“, osvrtah se ja začuđena oko sebe u jednoličnom šumskom okruženju. „Svašta, kako ne vidiš da su ovde ova mlada drvca, tek nikla, skoro negde, po tome znam!“ Nikad od mene izviđačica, vidim ja i u nastavku priče slušam o šumaru koji je tu živeo sa ženom i imali dve krave koje su leti pasle u luci (da sam juče umrla ne bih znala da je luka visokom travom obrastao i prilično podvodan teren bez drveća, uz sami sadašnji asfaltni put), a zimi im kupovali seno. Žena mu je bila šnajderka Olgine majke, a Olga imala drugu, uostalom, sama sebi šila sve osim onoga što ide sa postavom. Onda smo došle do motela, sada odmarališta DB i tu moja Olga krete da tumači tragove…“Vidi, Dragojle došetao dovde, ček, ček, je li ovo Milljana pošla il’ je došla?“ Opet se ja zadevetih, na šta Olga spremno objasni kako zna i upre prstom u tragove u snegu…“Dragojle se kreće uz pomoć „šetalice“, vidi ove okrugle tragove, a Milijanine gumenjake prepoznajem ihihi, ona gazi ovako…“, pa iskrete obe noge i ukosi,  blog nije dovoljno moćan da vam dočara kako…🙂 Moja Indijanka, Olga Jelovogorska! <3

Share