Danima ne mogu da sa sebe stresem to, rekli bi bezvezno pitanje, napada me i progoni, iskrsava i nameće se i u trenucima dokonosti i nazigled nepovezano sa trenutnim poslovima i tokom misli…Kako biste vi nazvali ženskog Petra Pana? Postoji li ekvivalent, jedan lik, jedno ime, varijacija na temu? Ma, verovatno i nije važno, kako god zvali, to sam ja, neodrasla i nezrela, mada, pomišljam, pomalo atipična.

Imam prijateljicu iz mladosti, divnu damu, uvek besprekorno doteranu, uspešnu, ostvarenu majku, kćerku, sestru…Pouzdano znam da su njeni prihodi kudikamo veći od suprugovih, ali iz nekog samo njoj znanog razloga, sve su joj kupovine obuće, garderobe, torbi i sl. krišom, kradomice, pa kad se vidimo kod nje, vadi sve to ispod kreveta, iz nekih budžaka, da mi se pohvali. I nije joj muž „izostao iza ostalih“, pa da nikad ništa novo na njoj ne primeti. Primeti i to često, ali ga dočeka uvek spreman odgovor: menjala se sa sestrom, sa nekom od prijateljica (u sličnom fazonu, ne sa mnom, sigurno). I to prolazi, ima tome trideset godina, koliko se družimo.

Prvo sam se nje setila kada sam sebe uhvatila kako krijem od Dragojevića, ne garderobu, ne parfem, ili daleko bilo, šminku, već Crnjana. Mislim, to rade deca, je li tako? U filmovima…Nađu sebi kućnog ljubimca, unesu ga u kuću i kao sakriju. A taj povratak u detinstvo, to da se podetinji, to sam mislila da dolazi kasnije, da moje pedesete, iako zvuče monumentalno, još nisu baš staračke, ili jesu? Kad sam imala 15-ak, ti pedesetogodišnjaci su mi bili Metuzalemi, samo takvi. Ali, perspektive se menjaju, te me eto, ni tamo sam, ni amo, negde između, koprcam se u pokušaju da izvučem maksimum iz aktuelnog trenutka. Ali da se vratim Crnjanu.

Negde jesenas, cunjala ja oko kuće i u dvorištu sa donje strane, ispod stene-vidikovca, u jednoj jami, sa nečim što liči na pećinski otvor sa kao nekom terasom, ugledam nešto crno, šćućureno i poveliko. K’o jazavac je, k’o ne znam šta je. Visoko mi, mogla bih da se popenjem, ali se plašim, toliko hrabra nisam. Kad je podigao glavu, vidim cukan. Obiđem krug oko kuće, vratim se po hranu, posudu sa vodom, računam gosta bi valjalo nahraniti, ma koje sorte bio. Ni da čuje! Moljakala, dozivala, odmicala se, primicala…Jok! Kad sam mu dosadila, zaždio nizbrdo, pa uzbrdo, a ja za njim, sa sve onom hranom, u nadi da će se predomisliti. Džaba! I počnem ja da na hranilištu, ranije ustanovljenom za ptice, ostavljam hranu raznu. vidim uredno nestaje, ali se gladnik ne da videti. Mislim da je u jami i prezimio.

U međuvremenu, bitka se odvija na skliskom terenu, pas-ćuvar, moj zaštitnik, u kući i oko kuće, u šumi, kažu Dragojević i Olga to mora da bude jedan veliki, ozbiljan pas. Ja se gicam,. džilitam približnije je, može, ali da ga usvojimo, toliko je beskućnika, srce mi se cepa…Olga me je već upozorila da ako me „seljaci“ vide kako ‘odam i hranim kučiće i mačiće po Jelovoj gori, imaću problema, na znam što i kakvih, ali ona sve zna, pa ja i ne moram.

Ucenjivao me Dragojević nekim Sodinim malinoom, kaže kako oni mogu i tartufe da traže, podsećao me na srpskog pastirskog, koga baš volim, ja ni da čujem. Ako nije usvojen, neću nikakvog. Traje to već par godina, te smo sve vreme bez psa. Do nedavno, kad nas je pronašao Crnjan. Mnogo je istraumiran, hrani prilazi tek kad mi vidi leđa, pomera se po dvorištu u odnosu na Gvozdena i mene, uvek na bezbednoj udaljenosti…A celu celcatu noć laje, mislim na živuljke razne, jer se od ljudi koji nam dolaze sklanja. Dragojević se ponaša kao žena na ivici nervnog sloma. Skače iz kreveta, otvara prozor, derendža se, sumnjam i da ga tera kad ja ne vidim, optužuje Crnjana za sve i svašta, preti da će mi raščerupati Gvozdena kad ga zdomča, pas je to, njihov animozitet prema mačkama je poslovičan. Ne znam koliko će ko izdržati u ovoj igri nerava, bilo je tako i sa Gvozdenom, pa cenim, ako Crnjana i ne uteram u kuću, biće u dvorištu. Mislim da je star, trom i da je malo hrane i mira najmanje što mogu da učinim za njega. A Dragojević će leći na rudu, uvek legne. 🙂

Share