Zaprndačila cigarčinu (rekla bi moja majka) i sa kineskom plastificiranom torbuljinom o ramenu i dva agresivna žućkasta psića, sa kojima  sami Bog zna kako se  postupa,  ide mi u susret…Ne bih da je sretnem,  vrišti mi ona neka živuljka što se oglašava iz stomaka kad god je neprijatnost na pomolu, ali nemam kud. Šumski put, mogu da se strmeknem nizbrdo, da me posle danima traže po nekim jendecima, ili da zagrebem uzbrdo, ali mi je taj ugao od jedno 60 stepeni već odavno preveliki izazov. Kud ću, šta ću, pravo u susret neizbežnom, predvidljivom…

Neko joj je nekad davno, u pokušaju vaspitavanja,  rekao da ako govori kao da hoda po jajima i pritom trepće kao svraka na jugovinu, svi će misliti kako je fina i sva će joj vrata u životu biti otvorena. Poznajem jednu takvu od predškolskog, čudo kako mi je ona prva asocijacija, nisam je se setila otkad me brat (ima tome, brat bratu,  minimum 30 godina) pitao za mišljenje o svojoj novoj devojci, pa kad sam rekla na koga mi liči, nije sa mnom govorio mesecima. 🙂

Predstavlja se, ja nekulturno prećutkujem svoje ime, jer mi se obratila sa „komšinice“, već dobrano napenaljena, nabacujem najnadrndaniju facu iz raspoloživog mi arsenala, koji nije tako siromašan, verujte i biram mol za ledenu intonaciju. Ona bi onako, uzgred, da nešto nauči o pečurkama, vidi da se ja razumem,  nije mi jasno kako, dok znatiželjno zaviruje u moju duboku korpu, namerno takvu kupljenu u Petrovcu. Dosadilo mi da nosim onu plitku, iz koje proviruje sve ubrano i ima magnetsku privlačnost za brojne „vrsne poznavaoce“ koji beru bele i crvene gljive i onda mi objašnjavaju kako su te moje otrovne.

Dok pogledom zveram po okolini, ne bih li snimila kakvu gljivu, dajem šture odgovore i jedva čekam da me se mane. Ali to tako ne ide, naravno. Sad me je uhvatila, a to kad uhvati, to ne pušta…I baš je briga što ja dangubim.

Raskriljuje svoju torbu, koja opet krije plastičnu kantu, a u ovoj drugoj od muke vrišti par bednih vrganja i isto toliko rođaka im, dedova. Interesuje je šta li je to ,  ubrano sa drškom, što menja boju  na dodir. Kaže da ih je već  tako komplet jela!!!!!.Po vokabularu i još ponečem vidim da apsolutno ne zna o čemu priča i dok mi se roletne navlače, ne pitajte kako, ali osećam da najgore tek predstoji. I zaista…“Pre neki dan, eto, zamenila sam ove (pokazuje na petrovače) za lisičarke, jeli deca i ja, hvala Bogu, nije nam bilo ništa.“

Ne mogu vam doslovce ponoviti šta sam joj sve izgovorila, sve sa ciljem da je na smrt preplašim, takvu nedotupavnu kobilčinu, koja i deci daje gljive koje ne poznaje. Evo, i sad se iznerviram pri pomisli na nju i njoj slične…Koji naberu tonu gljiva koje ne poznaju, pa onda druge smaraju oko identifikacije…Koji prirodu doživljavaju kao samoposlugu u kojoj nema plaćanja…Koji su kao ljubitelji gljiva i prirode, a nisu uložili ni minimum napora da nešto nauče, prošire vidike…Koji  bi da „savladaju“ gljive, ali nemaju vremena, ni knjigu da kupe…To što šume i livade doživljavamo kao mesta na kojima se besplatno dolazi do hrane  može mnogo da nas košta. Skupo da platimo!

 

 

Share