O rađanju ljubavi uoči 8. marta

Ta 2000. godina, dobra berba, jedna mnooogo značajna godina. Evo na današnji, 7. mart neki su počinjali… I traju…
Radio 31 je još bio prilično živahan, aktuelan društveno-politički trenutak blago rečeno, živopisan. Atmosfera na mahove dovedena do usijanja, pred pucanje, pa zalivena ogromantnim količinama ledeno hladne vode, ne iz šmrkova, privremeno ohlađena. Napetost, pod plaštom neke, tada se činilo, neosnovane radosti, mirisala je i poprimala razna obličja…Neke su žene, koje su davno čekale vojnike u pokojnoj diskoteci Bi-bap rešile da organizuju predosmomartovsku žurku, koja naravno ne bi imala apsolutno nikakve veze sa tim, zloupotrebama potrošenim praznikom. Samo što će sve to veče, na tom mestu biti u ženskim rukama, kao da i inače nije…:)
Sada dolazim do trenutka koji ne volim, u kome nastupaju likovi koji su me napustili, ali koje pokušavam uvek iznova da oživim, u mislima, razgovorima, pričama…A tamo bi njihov kraj mogao i morao biti drugačiji.

Bilja, tanka, prava, crnomanjasto visoka bila je zadužena za muziku. Di-džejka, di-džejica ili di-džejevica? 🙂 Ne umem vam sad reći kako je izgledala preostala podela uloga, uglavnom je sav znani ženski svet imao neka manje-više važna posla sa tim u vezi, na ulazu, u šanku… Ko nije „radio“, bio je na „uzovu“. Jedna od centralnih figura te večeri, Katarina I M. bila je značajna i po prilično jalovim pokušajima da zbliži dugogodišnje solere, iz naše proširene ekipe, već zagazile u neke godine, Bilju i Dragoja, kasnije, dolaskom modernih tehnologija, znatno popularnijeg kao Dragojević. Koliko se sećam, Bilja nije imala ništa protiv, ali ovaj, sada moj, poznati govornik i akcijaš, koprcao se, gicao, vrdao, vazda naslonjen na šank, neki stub, nemi posmatrač…Smejuljili smo se svi, jesmo stvarno, neki su i zdušno navijali, ali nikakvog pomaka tu nije bilo, ni makac…Utom prođe godina, a dođe i taj dan, preciznije veče…
Na radiju Mićun, ton majstor, neko od voditelja, ne sećam se ko i ja…Mićunova smena noćna, on će u diskoteku u neka doba, a ja, sa kim ću ja, pitali smo se nas dvoje celo veče. Jeste, ne bi mi bilo prvi put da u ugostiteljske objekte ujahujem sama, Užice je to, tu sam svuda svoja na svome, ali i Mićun i ja nešto taj put prizozoljili, stalo nam da ne upadam uvek kao kaubojka. Njemu, Mićunu je i sinulo: „Zvaćemo Dragoja, možda će i on da ide!“ I zvali, i hteo Dragojević. I otišli nasdvoje tada u čuveni Bi-bap. I okrenuli se nakon po sata, nešto nam falilo. Pa odabrali kafanicu „Kod Grada“, tu smo svi voleli da idemo, Dragojević posebno, nebrojeno puta smo izlaske okončavali baš tamo. Tetka Dragica mi je pravila najbolji pohovani mozak na svetu, vlasnik je bio prvo Ivica, pa Zoki ( i oni mi fale i uvek će), a poznata je i vrhunska teleća gljiva u škembetu u izvedbi G-dina Grada. Eh, što nikako ne uspevam da se oduprem ovim prehrambenim digresijama…:)

Elem, buteljka vina, reč po reč sa nadaleko po blagoglagoljivosti poznatim Dragojevićem, i dočekasmo zoru sa strpljivim vlasnikom Zoranom. Na rastanku ostade da visi ono istorijsko, ni po čemu obećavajuće: „Čujemo se!“. Trebalo mu je 7 dana da me okreće na tihoj vatri, špiclov je to, ko ga ne zna. Sreća te sam ja znala..

Jedne subote popodne, mnooogo pre gore opisane noći…Na pustoj, za saobraćaj zatvorenoj glavnoj ulici, ja sa posla, rečeni Dragojević u potrazi za „Našom borbom“, vikend dvobroj, od trafike do trafike, kao nekad od šanka do šanka…:) Srdačan i slučajan susret u sunčano popodne. Konverzacija klasika, reči se jedva otimaju sa ćutologovih usana. Ali na moje pitanje: „Imaš li vremena, hoćeš li na kafu?“, odgovor odsečan, bez razmišljanja i uvijanja: „Neću!“. To je on, samo dosledno. Za svaki slučaj, grejalo ga sunce, tate Milića potomak, svaki mu odgovor počinje sa „N“…Uglavnom: „neću, ne mogu, nisam…“. I tako 17 godina, nije da nije…<3

Share