U stvari, ja umnogome živim život mojih roditelja. Znam, reći ćete kako to nije moguće, život je jedan, originalan i neponovljiv, nema repliku, ali verujte, živim, živim, a evo i kako…
Moja MIlena, po roditeljima Užičanka, rođena je početkom septembra 1922. u selu Stapari, nadomak Užica. Njeni su tamo imali imanje i vodenicu, a baba Milka, poreklom iz Radojičića sa Sinjevca, brda iznad Užica, u poodmakloj trudnoći se zadesila baš tu. Dovoljno da mojoj majci u LK, kao mesto rođenja stoje Stapari, što  je njoj  iz nekog razloga veoma smetalo, a nama davalo materijal da se sa njom šalimo, kada god bi potezala svoje staroužičko poreklo. Deda Dragomir, sin Miladinov i sinovac Veljka Lazića, poticao je iz bogate užičke porodice, po kojoj se i dan danas deo grada iznad Kurlagića tašnera zove Lazića brdo. Mog pradedu Miladina su na Jelovoj gori, preciznije na Jovanovoj vodi, ubili hajduci, nakon što je baba Zora okasnila sa otkupom. Okosnica nekog budućeg štiva mogla bi biti upravo ta priča o otkupu i baba Zori, pa ću je ovaj put preskočiti, do neke naredne prilike. Zato ću se osvrnuti na podatak o tome kako je moja majka u stanovitim trenucima (izvođenja iz takta od strane mene),  tvrdila kako smo moja polutetka Živana i ja opasne igračice na nju, mislim baba Zoru. Tek skoro mi je palo na pamet da to i nije moguće, s obzirom da je Živana kćerka moje babe iz njenog prvog braka, u Stranjakovićima iz Volujca, ali po takvim pitanjima sa mojom Milenom se nije raspravljalo. Kao ni o potomcima njoj omraženog dede Veljka Lazića, koji je njenog oca doveo do prosjačkog štapa, nakon što je moj deda, mamin otac Dragomir ušao u zajednički poslovni poduhvat imenom Hotel "Lazić", u kome je bio i prvi užički bioskop, tu gde je danas prodavnica "Kadinjača", baš ispod Lazića brda. Deda Dragomir je svom stricu potpisivao menice bez pokrića, pa mu je sva, nemala imovina otišla na "doboš". I ta vodenica i njive uz Đetinju u Turici i kuća u gradu.

Nasledila sam tako odsustvo svake komunikacije sa tim ogrankom vlastite familije, sve iz solidarnosti sa majkom. Mislim da ju je sa tim u vezi najviše pogađalo to što su potomci Veljkovi svi odreda završili velike škole, neki bili i profesori univerziteta, dok je ona, žrtveno jagnje, ostala i bez učiteljske, u koju su upisane tetke Živana i Slava. Moja tetka Slava, izraženije socijalne inteligencije , mada bih ja to sada nazvala drugačije, nije imala takav odnos sa "tijem" Lazićima, pa ona, da je živa, kao i njeni potomci  danas, mogli bi ovu priču nekim sasvim drugačijim informacijama odvesti u drugom pravcu. Kako to nije moj cilj, već se rukovodim isključivo željom da priču ispričam iz vizure moje životom nepošteđene majke, nastavljam u tom duhu. Deda Dragomir nažalost nije umeo da se nosi sa bankrotom, propio se i umro u svojim ranim četrdesetim.

 

 

Njih četiri, majka i tri ćerke utočište su pronašle u kući moje baba-tetke, Cmilje i njenog divnog Nova (Novaka Pavlovića), bezdetnih. Deda-tečo je radio u Županiji, bio nosilac Albanske spomenice, pa sam ja dan-danas u posedu i nje i njegove Karađorđeve zvezde. Baba Cmilja se upokojila u svojoj 87. godini, nakon dugog penzijskog i radnog stža u Muzeju, a iz njihove kuće na Rakijskoj pijaci školovali su se mnogi, puno tih imena nisam uspela da zapamtim, ali postoji prepiska koju čuvam, pregršt vizit karti, čestitki za slave i verske praznike i razglednica. Moja je majka rado pominjala i vazda se sa ponosom i setom sećala mladalačkog prijateljstva sa jednim od njih, kasnije istoričarem, Venceslavom Glišićem, čije mi je ime ostalo da zvoni, nesvakidašnje i upečatljivo.G-dina sam 90-ih godina prošlog veka, nakon mamine smrti, imala zadovoljstvo i da sretnem u kući prijatelja, što mi je bilo i sada je, iznimno drago. 

Tu kuću, koju je inače nasledila moja majka i iz koje čuvam sav taj nameštaj, moji su morali da prodaju nakon što su mom tati Svetozaru komunisti oduzeli  polovinu imovine, a on morao da im plati, jer su mu, "milosrdno" ostavili  kvalitetniji deo. Svetozar se sa tom otimačinom nikada istinski nije pomirio, nije čak pokušavao ni da trpi od strane opštinskih vlasti useljene "zaslužne građane" u njegovu kuću u njegovom dvorištu, pa je tu atmosfera često bivala nategnuta, ponekad i incidentna. Ovaj vremešni opančar, koji se prvi i poslednji put oženio u svojoj 48. godini i to 19 godina mlađom Milenom, u stvari Milomirkom po krštenju, ali bez da ju je iko ikada, osim zvaničnika, tako oslovio. Moja je majka, kako je Drugi svetski rat zakačio u za udadbu "najboljim godinama", tada sa 29 važila za matoru devojku, a gazda Svele, iako verifikovani ženskaroš, za dobru prilku. I nije daleko otišla, iz tetkine kuće, ni 100-.tinak metara, sve u krugu Rakijske pijace. Mogla je tako da se nađe pri ruci ostareloj majci i tetki, a i one njoj.

Druge dve, Slava i Živana su za učiteljskom službom  išle, što po okolnim selima, što dalje. Tetka Živana, lepotica sa pletenicama, najpedantnija osoba koju sam ikada videla, postigla je i da se tri puta uda, prvi put pobegavši od kuće, koliko se sećam u Makedoniju. Iz jednog od tih brakova imam rodbinu u Istri, u Puli i Vodnjanu, Jolandu, Sunčicu, Vida i Silva. Nažalost brata od tetke, Radišu i njegovog sina Bojana, onaj odozgo nam je uzeo pre svakog roka. U Beogradu je ostala Živanina kćerka Vera i njen sin Bratislav. Iza Slave i njenog Miloša ostali su sinovi Desimir i Bratislav. Sva deca njenih sestara odgajana su uz nesebičnu pomoć moje majke, uz njeno dvoje, Stanku i Milorada. Ja ću se pojaviti znatno kasnije, neplanirana i neželjena. Zato što su joj sestre učiteljevale po Tari, Mačkatu, Zlakusi, već više i ne znam gde, moja je Milena po potrebi išla za njima ili od svoje kuće u Užicu pravila obdanište. Bolešljivi Desimir i negovi bubrezi, godinama je o tome pričala. Sećam se njene pripovesti o medveđem grebanju po drvenim vratima učiteljske kućice u nekom tarskom selu zimi, dok unutra, šćućerene se bodre sestre i sitna deca. Vazda pravdoljubiva i neizmerno posvećena drugima, majka je umrla duboko nesrećna, gorkog ukusa u ustima, ubeđena da njen napor i trud olako zaboravljeni, nisu bili dovoljno cenjeni. Kao najmlađi posmatrač sa strane, nisam mogla da se sa njom po tom pitanju ne složim, pa sam i tu emociju prigrlila kao svoju, u želji da je ne izneverim. I ne žalim, rodbina po mom mišljenju i iskustvu nije nužno bliska i srodna, to često pre umeju da budu sasvim "udaljeni", prijatelji, komšije. Jedino što za razliku od moje majke nemam nikakva očekivanja, samim tim retka su i razočaranja, a moj mikro svet ustrojen po vlastitim načelima, odoleva i opstaje, ispravan ili nakaradan, takav kakav je. Moji brat i sestra, da li zbog velike razlike u godinama ili iz nekih sasvim drugih razloga, tek nisu podelili mnoge od mojih stavova. Jedan je to od brojnih dokaza kako je lako istim roditeljima podići sasma različitu decu.

Svetozar, od drežničkih, ne buarskih (kudikamo mnogobrojnijih) Adžića, došao je u Užice kao dečačić, od svojih 14-ak godina da kod strica Milenka izuči za opančara. U Drežniku je ostavio majku Vujanu (da sam imala kćerku, tako bi se zvala), dvojicu braće i jednu sestru. Njegov otac, moj deda Vladimir je kao trećepozivac poginuo negde u Bosni tokom Prvog svetskog rata.

Koliko me je samo pogodilo kada mi je pre nekoliko godina jedan užički novinar, poreklom iz moje postojbine, onako uzgred, pred objavljivanje nekakve seoske monografije ili nečeg sličnog, rekao nešto tipa: "Među drežničkim Adžićima nema znamenitih!" Dugo mi je trebalo da u svojoj glavi razlučim mnoštvo značenja te "znamenitosti". Laknulo mi je kad sam shvatila kolikim i kakvim se sve aršinima ona meri. Kao i u svemu drugom, u "ovom svetu, od sebe prokletom svetu, što se brani i sveti…", prevagu odnose aršini većine, retko, ako i uopšte ikada kvalitetniji.

Zato, moj "neznameniti" Svetozar od još neznamenitijih drežničkih Adžića, nekako je uspeo da postane svoj čovek, odrekne se seoskog imanja u korist braće koja su na njemu ostala, otvori svoju opančarsku radnju u današnjem Uskokovića prolazu, Užičani će znati gde na gl. ulici, kupi kuće na Rakijskoj pijaci od naslednika čuvenog Mališe Atanackovića, iškoluje i iz svoje kuće oženi jednog svog sinovca (bratića), sve vreme neštedimice pomažući one koji su ostali na selu. Tu negde, sredinom prošlog veka, dobrano "zabrazdio", ipak se oženio, dobio njih dvoje, potom i mene.

Bio je monarhista, radikal, od onih Pašićevih, popularan u društvu, njegova kumstva nikako nismo uspevali da pobrojimo, a brat ih je godinama "odrađivao" i vraćao. Najviše pamtim kuma Cara, Rajkovića, čuvenog građevinskog preduzimača, čije su kuće i danas, iako pomalo oronule, ispod zgrade starog EPS-a. Njegova markantna pojava, ozbiljan i krupan glas, ulivali su meni, detetu, strahopoštovanje. A kako je dobrano nadživeo mog oca, koji je umro '77. u svojoj 74. godini, pouzdano znam koliki je bio oslonac mojoj majci u tom teškom periodu, dok je moj brat bio u Nigeriji, baš u vreme i neposredno nakon očeve smrti. Na njega će me zauvek sećati njegovi sinovi i kćerka, svi u Norveškoj, posebno kum Dragan sa svojom Kari-Mette, koji svoje penzionerske dane provode na Zlatiboru, povremeno se družeći sa nama i šireći svoje pozitivne stavove i čineći mi razne prezente i usluge. Od kuma Cara ostao je i jedan fenomenalni srebrni escajg za 12 osoba, poklon za mamino i moje useljenje u stan, koji čeka na redovno godišnje čišćenje.  U tim teškim danima po očevoj smrti, u dobi od 10 godina, imala sam i Mića, brata od strica, onog koji je sa nama živeo dok se nije iškolovao za učitelja i oženio mojom najdražom snahom, Mikom, sa kojom je dobio moju Olgicu, par godina stariju od mene. Oni su me svuda vodili sa sobom, svakog leta u Mikin zavičaj, Karan i Trnavu i učinili tako da dugo vreme, te baš najosetljivije godine, ne osetim toliko da mi je porodica okrnjena i da je mojoj majci izuzetno teško.

 

A idila, ako je to ikada bilo u našoj kući, ja ne znam, jer joj nisam prisustvovala, sigurno je okončana od strane komunističkih vlasti, oduzimanjem Svetozaru  njegove radom stečene imovine, ostavljanjem ne baš na ulici, ali svakako bez kore hleba, u poznim pedesetim. Moja sestra je tokom godina poslagala neke kockice i razvila teoriju o uzrocima i akterima tog čina. Po njoj (teoriji) jedan od, ako ne i ključni razlog razotkriva autobiografija tadašnjeg istaknutog komuniste i funkcionera, onog o kome kruži anegdota da je vodeći kojekakve posleratne delegacije po Kadinjači, imao običaj da kaže: "Vidite ovaj breg, tu su me ubili Nemci?" E, taj junak u svojoj "knjizi" piše da je kod mog oca radio nekoliko dana, taman toliko koliko je Svetozaru trebalo da shvati da ima posla sa "komunjarom".

Da li je ovo zaista bio povod da se tada ostane bez imovine, ostaće u domenu pretpostavke. Moje traganje po Istorijskom arhivu sa tim u vezi nije urodilo plodom, nekim čudom takvih dokumenata, iz kojih bi se dalo zaključiti ko je bio inicijator, doušnik, potkazivač, skoro da i nema. U procesu očeve rehabilitacije, koji je prethodio zahtevu za  restituciju, mogla sam da priložim samo kopije gotovih presuda, odbitke žalbi, naloge za izvršenje. Sve u svemu, smešno da u opticaju i kao zalog nije bilo nečije zdravlje i sudbina brojnih članova porodice. Nečiji život, prodrman iz temelja, masakriran i urušen, imao je ipak kakav-takav epilog. I tada je, možda manje nego danas, ali ipak bilo onih bez straha, u redovima prvoboraca, rodbine narodnih heroja, direktora, starovremskih, predratno vaspitanih, čestitih (koliko dugo nisam čula taj izraz, koristi li se uopšte još?), ljudi koji se nisu libili da pomognu, uprkos svemu i svakome.

Kad potonem, a dešava se u ovoj planinskoj samoći, dovoljno je da se setim tih  dvorišta, u kojima se odvijao skoro pa čitav dnevni život, da čujem to ćućorenje, ponekad cikot, sitno zveckanje metalnih igala, nanjušim miris komisbrota iz nana Branine kujne u prizemlju, vidim zeleni stolnjak izvezen petrovcima, uramljene crteže Zoricinih kostima  na zidu, uvek otvorenu i materijalima zatrpanu Singericu. Bude tu i čika Dragan Jovašević, nana Branin brat iz Čačka, muzikolog i pokretač Sabora trubača u Guči, tu je da mi pokloni dečje izdanje grčkih mitova, čim sam naučila da čitam, kao i ručni projektor sa pregršt slajdova koji prikazuju Rusiju tog doba. Ako je ko odgovoran za moju ljubav prema knjigama, ali i za prvu, platonsku, prema Ahilu, savršenom svuda sem na peti, to je svakako on. A i baša Pera, njihova majka, za koju su sve tadašnje domaćice i autorke kuvara bile male mace, belo perje, i zahvaljujući čijim receptima imam izgrađen prehrambeni ukus od najmanjih nogu. U bašti Lapčevića kuće, stare popovske, sa verandom, odžaklijom i čardakom. igrale smo se Jelena Stamatović, nana Branina unuka, Suzana, Ljiljana i Brankica, unuke tetka Dese Jovašević.

Kroz kadar promakne i krupna prilika  tetka Ane Jovanović, sudinice, ljubiteljke keramike, čije poklone i dan-danas koristim, i njenog Sveta, kao i rano osedela uredna kosa tetka Anice Kostić i tihog čika Jovana,  koji je uvek nešto radio u njihovom tzv. unutrašnjem dvorištu, opasanom objektima sa svih strana, ali sa vratancima koja su krila ogradicu i pogled na Carinski potok. Malo iznad, uz taj potok, stražarila je visoka i prava, moja čuvarka, prvoborka Ljubica Jeremić.  Živela bih ponovo i u Dragovića kući, sa dva ulaza, prostranom terasom i ogradom od kovanog gvožđa, tu gde me čekao čika Mile sa prvom italijanskom lutkom, koja je imala mehanizam i govorila, koji je donosio razne interesantne poklone sa svojih putovanja sa diplomatskim pasošem, tetka Milena, njegova sestra, sekretarka Ustavnog suda, udata za čika Sovra, visoko pozicioniranog Udbaša, što je nije sprečavalo da mi do svoje smrti, a za svaki moj rođendan, 30. maja, dugo nakon smrti njene prijateljice, moje majke, šalje novac, uredno spakovan u čestitku punu najlepših želja, ispisanu skoro nečitkim, umetničkim rukopisom.U tom sam se dvorištu igrala sa "Đavolčićima", braćom Maksić, iz udžerice preko puta, u dvorištu čika Jova šnajdera. Sa nama su bila i braća Jezdimirovići, Goran i Rade, sinovi Anđe, kućne pomoćnice Dragovića, ali i unuci kućevlasnika, tetka Milenini, Ivan i Duško Simić, mali Beograđani, koji su u Užicu provodili raspuste. Mnogima od njih mnogo sam ostala dužna..

   Kad sad zavrtim film, neminovno mi se nameće par zaključaka. Iako niko od mojih nikada nije bio ni najbogatiji, ni najobrazovaniji, ni moćan, ni posebno uspešan po nekim opšte prihvaćenim standardima, uvek su i uvek smo bili  bogati ljudima, i to najčešće obrazovanijim, uspešnijim, popularnijim nego što smo to mi bili. A ako postoje ispravni životni postulati, nasleđeni ili nekako drugačije usvojeni, to su ti koji se tiču merenja bogatstva ljudskim resursima, a ne nekako drugačije, daleko bilo materijalnim. Družiti se i okružiti se uvek boljima od sebe, ništa ne predstavlja jači podstrek i ne postoji bolja potvrda vlastitih kvaliteta, koje sami i ne uviđamo baš uvek. "Repovi" tog naoko nemerljivog uspeha mojih predaka, provlače se i duboko ukorenjeni obeležavaju i moj i živote mojih brata i sestre, kroz neraskidive veze sa starim kumovima, potomcima najboljih prijatelja i prijateljica, prelaze granice ove, ali i drugih zemalja, opiru se protoku vremena, odupiru zaboravu, traju i trajaće. 

Za moju majku mnogi koji su je poznavali tvrde da je jedna od najboljih žena koju su imali priliku da sretnu, a za Svela pak kažu da je bio među najpoštenijim "gazdama svoga doba". Sve troma nam to veoma imponuje. Ja ponajviše volim kada me na ulici zaustavi neko nepoznat i pita jesam li ja Milenina kćerka, jer neverovatno fizički ličimo. A cilj mi je da budem dobra kao što je ona uvek i uprkos svemu bila.

Share