…Sa mojom se majkom Milenom o brojnim temama nije dalo raspravljati. Tako ni o potomcima njoj omraženog dede Veljka Lazića, koji je njenog oca doveo do prosjačkog štapa, nakon što je moj deda, mamin otac Dragomir ušao u zajednički poslovni poduhvat imenom Hotel "Lazić", u kome je bio i prvi užički bioskop, tu gde je danas prodavnica "Kadinjača", baš ispod Lazića brda. Deda Dragomir je svom stricu potpisivao menice bez pokrića, pa mu je sva, nemala imovina otišla na "doboš". I ta vodenica i njive uz Đetinju u Turici i kuća u gradu.

Nasledila sam tako odsustvo svake komunikacije sa tim ogrankom vlastite familije, sve iz solidarnosti sa majkom. Mislim da ju je sa tim u vezi najviše pogađalo to što su potomci Veljkovi svi odreda završili velike škole, neki bili i profesori univerziteta, dok je ona, žrtveno jagnje, ostala i bez učiteljske, u koju su upisane tetke Živana i Slava. Moja tetka Slava, izraženije socijalne inteligencije , mada bih ja to sada nazvala drugačije, nije imala takav odnos sa "tijem" Lazićima, pa ona, da je živa, kao i njeni potomci  danas, mogli bi ovu priču nekim sasvim drugačijim informacijama odvesti u drugom pravcu. Kako to nije moj cilj, već se rukovodim isključivo željom da priču ispričam iz vizure moje životom nepošteđene majke, nastavljam u tom duhu. Deda Dragomir nažalost nije umeo da se nosi sa bankrotom, propio se i umro u svojim ranim četrdesetim.

Njih četiri, majka i tri ćerke utočište su pronašle u kući moje baba-tetke, Cmilje i njenog divnog Nova (Novaka Pavlovića), bezdetnih. Deda-tečo je radio u Županiji, bio nosilac Albanske spomenice, pa sam ja dan-danas u posedu i nje i njegove Karađorđeve zvezde. Baba Cmilja se upokojila u svojoj 87. godini, nakon dugog penzijskog i radnog stža u Muzeju, a iz njihove kuće na Rakijskoj pijaci školovali su se mnogi, puno tih imena nisam uspela da zapamtim, ali postoji prepiska koju čuvam, pregršt vizit karti, čestitki za slave i verske praznike i razglednica. Moja je majka rado pominjala i vazda se sa ponosom i setom sećala mladalačkog prijateljstva sa jednim od njih, kasnije istoričarem, Venceslavom Glišićem, čije mi je ime ostalo da zvoni, nesvakidašnje i upečatljivo.G-dina sam 90-ih godina prošlog veka, nakon mamine smrti, imala zadovoljstvo i da sretnem u kući prijatelja, što mi je bilo i sada je, iznimno drago. 

Nastaviće se…

Share