Nakon dedinog bankrotstva i smrti, moja baba Milka se sa svoje tri kćerke doselila u sestrinu i zetovu kuću na Rakijskoj pijaci.  Tu kuću, koju je inače nasledila moja majka i iz koje čuvam sav taj nameštaj, moji su morali da prodaju nakon što su mom tati Svetozaru komunisti oduzeli  polovinu imovine, a on morao da im plati, jer su mu, "milosrdno" ostavili  kvalitetniji deo. Svetozar se sa tom otimačinom nikada istinski nije pomirio, nije čak pokušavao ni da trpi od strane opštinskih vlasti useljene "zaslužne građane" u njegovu kuću u njegovom dvorištu, pa je tu atmosfera često bivala nategnuta, ponekad i incidentna. Ovaj vremešni opančar, koji se prvi i poslednji put oženio u svojoj 48. godini i to 19 godina mlađom Milenom, u stvari Milomirkom po krštenju, ali bez da ju je iko ikada, osim zvaničnika, tako oslovio. Moja je majka, kako je Drugi svetski rat zakačio u za udadbu "najboljim godinama", tada sa 29 važila za matoru devojku, a gazda Svele, iako verifikovani ženskaroš, za dobru prilku. I nije daleko otišla, iz tetkine kuće, ni 100-.tinak metara, sve u krugu Rakijske pijace. Mogla je tako da se nađe pri ruci ostareloj majci i tetki, a i one njoj.

 

 

Druge dve, Slava i Živana su za učiteljskom službom  išle, što po okolnim selima, što dalje. Tetka Živana, lepotica sa pletenicama, najpedantnija osoba koju sam ikada videla, postigla je i da se tri puta uda, prvi put pobegavši od kuće, koliko se sećam u Makedoniju. Iz jednog od tih brakova imam rodbinu u Istri, u Puli i Vodnjanu, Jolandu, Sunčicu, Vida i Silva. Nažalost brata od tetke, Radišu i njegovog sina Bojana, onaj odozgo nam je uzeo pre svakog roka. U Beogradu je ostala Živanina kćerka Vera i njen sin Bratislav. Iza Slave i njenog Miloša ostali su sinovi Desimir i Bratislav. Sva deca njenih sestara odgajana su uz nesebičnu pomoć moje majke, uz njeno dvoje, Stanku i Milorada. Ja ću se pojaviti znatno kasnije, neplanirana i neželjena. Zato što su joj sestre učiteljevale po Tari, Mačkatu, Zlakusi, već više i ne znam gde, moja je Milena po potrebi išla za njima ili od svoje kuće u Užicu pravila obdanište. Bolešljivi Desimir i negovi bubrezi, godinama je o tome pričala. Sećam se njene pripovesti o medveđem grebanju po drvenim vratima učiteljske kućice u nekom tarskom selu zimi, dok unutra, šćućerene se bodre sestre i sitna deca. Vazda pravdoljubiva i neizmerno posvećena drugima, majka je umrla duboko nesrećna, gorkog ukusa u ustima, ubeđena da njen napor i trud olako zaboravljeni, nisu bili dovoljno cenjeni. Kao najmlađi posmatrač sa strane, nisam mogla da se sa njom po tom pitanju ne složim, pa sam i tu emociju prigrlila kao svoju, u želji da je ne izneverim. I ne žalim, rodbina po mom mišljenju i iskustvu nije nužno bliska i srodna, to često pre umeju da budu sasvim "udaljeni", prijatelji, komšije. Jedino što za razliku od moje majke nemam nikakva očekivanja, samim tim retka su i razočaranja, a moj mikro svet ustrojen po vlastitim načelima, odoleva i opstaje, ispravan ili nakaradan, takav kakav je. Moji brat i sestra, da li zbog velike razlike u godinama ili iz nekih sasvim drugih razloga, tek nisu podelili mnoge od mojih stavova. Jedan je to od brojnih dokaza kako je lako istim roditeljima podići sasma različitu decu.

Share