Moj otac, Svetozar, od drežničkih, ne buarskih (kudikamo mnogobrojnijih) Adžića, došao je u Užice kao dečačić, od svojih 14-ak godina da kod strica Milenka izuči za opančara. U Drežniku je ostavio majku Vujanu (da sam imala kćerku, tako bi se zvala), dvojicu braće i jednu sestru. Njegov otac, moj deda Vladimir je kao trećepozivac poginuo negde u Bosni tokom Prvog svetskog rata.

Koliko me je samo pogodilo kada mi je pre nekoliko godina jedan užički novinar, poreklom iz moje postojbine, onako uzgred, pred objavljivanje nekakve seoske monografije ili nečeg sličnog, rekao nešto tipa: "Među drežničkim Adžićima nema znamenitih!" Dugo mi je trebalo da u svojoj glavi razlučim mnoštvo značenja te "znamenitosti". Laknulo mi je kad sam shvatila kolikim i kakvim se sve aršinima ona meri. Kao i u svemu drugom, u "ovom svetu, od sebe prokletom svetu, što se brani i sveti…", prevagu odnose aršini većine, retko, ako i uopšte ikada kvalitetniji.

Zato, moj "neznameniti" Svetozar od još neznamenitijih drežničkih Adžića, nekako je uspeo da postane svoj čovek, odrekne se seoskog imanja u korist braće koja su na njemu ostala, otvori svoju opančarsku radnju u današnjem Uskokovića prolazu, Užičani će znati gde na gl. ulici, kupi kuće na Rakijskoj pijaci od naslednika čuvenog Mališe Atanackovića, iškoluje i iz svoje kuće oženi jednog svog sinovca (bratića), sve vreme neštedimice pomažući one koji su ostali na selu. Tu negde, sredinom prošlog veka, dobrano "zabrazdio", ipak se oženio, dobio njih dvoje, potom i mene.

Bio je monarhista, radikal, od onih Pašićevih, popularan u društvu, njegova kumstva nikako nismo uspevali da pobrojimo, a brat ih je godinama "odrađivao" i vraćao. Najviše pamtim kuma Cara, Rajkovića, čuvenog građevinskog preduzimača, čije su kuće i danas, iako pomalo oronule, ispod zgrade starog EPS-a. Njegova markantna pojava, ozbiljan i krupan glas, ulivali su meni, detetu, strahopoštovanje. A kako je dobrano nadživeo mog oca, koji je umro '77. u svojoj 74. godini, pouzdano znam koliki je bio oslonac mojoj majci u tom teškom periodu, dok je moj brat bio u Nigeriji, baš u vreme i neposredno nakon očeve smrti. Na njega će me zauvek sećati njegovi sinovi i kćerka, svi u Norveškoj, posebno kum Dragan sa svojom Kari-Mette, koji svoje penzionerske dane provode na Zlatiboru, povremeno se družeći sa nama i šireći svoje pozitivne stavove i čineći mi razne prezente i usluge. Od kuma Cara ostao je i jedan fenomenalni srebrni escajg za 12 osoba, poklon za mamino i moje useljenje u stan, koji čeka na redovno godišnje čišćenje.  U tim teškim danima po očevoj smrti, u dobi od 10 godina, imala sam i Mića, brata od strica, onog koji je sa nama živeo dok se nije iškolovao za učitelja i oženio mojom najdražom snahom, Mikom, sa kojom je dobio moju Olgicu, par godina stariju od mene. Oni su me svuda vodili sa sobom, svakog leta u Mikin zavičaj, Karan i Trnavu i učinili tako da dugo vreme, te baš najosetljivije godine, ne osetim toliko da mi je porodica okrnjena i da je mojoj majci izuzetno teško.

Share