Kad potonem, a dešava se u ovoj planinskoj samoći, dovoljno je da se setim nekih dvorišta, u kojima se odvijao skoro pa čitav dnevni život, da čujem to ćućorenje, ponekad cikot, sitno zveckanje metalnih igala, nanjušim miris komisbrota iz nana Branine kujne u prizemlju, vidim zeleni stolnjak izvezen petrovcima, uramljene crteže Zoricinih kostima  na zidu, uvek otvorenu i materijalima zatrpanu Singericu. Bude tu i čika Dragan Jovašević, nana Branin brat iz Čačka, muzikolog i pokretač Sabora trubača u Guči, tu je da mi pokloni dečje izdanje grčkih mitova, čim sam naučila da čitam, kao i ručni projektor sa pregršt slajdova koji prikazuju Rusiju tog doba. Ako je ko odgovoran za moju ljubav prema knjigama, ali i za prvu, platonsku, prema Ahilu, savršenom svuda sem na peti, to je svakako on. A i baša Pera, njihova majka, za koju su sve tadašnje domaćice i autorke kuvara bile male mace, belo perje, i zahvaljujući čijim receptima imam izgrađen prehrambeni ukus od najmanjih nogu. U bašti Lapčevića kuće, stare popovske, sa verandom, odžaklijom i čardakom. igrale smo se Jelena Stamatović, nana Branina unuka, Suzana, Ljiljana i Brankica, unuke tetka Dese Jovašević.

Kroz kadar promakne i krupna prilika  tetka Ane Jovanović, sudinice, ljubiteljke keramike, čije poklone i dan-danas koristim, i njenog Sveta, kao i rano osedela uredna kosa tetka Anice Kostić i tihog čika Jovana,  koji je uvek nešto radio u njihovom tzv. unutrašnjem dvorištu, opasanom objektima sa svih strana, ali sa vratancima koja su krila ogradicu i pogled na Carinski potok. Malo iznad, uz taj potok, stražarila je visoka i prava, moja čuvarka, prvoborka Ljubica Jeremić.  Živela bih ponovo i u Dragovića kući, sa dva ulaza, prostranom terasom i ogradom od kovanog gvožđa, tu gde me čekao čika Mile sa prvom italijanskom lutkom, koja je imala mehanizam i govorila, koji je donosio razne interesantne poklone sa svojih putovanja sa diplomatskim pasošem, tetka Milena, njegova sestra, sekretarka Ustavnog suda, udata za čika Sovra, visoko pozicioniranog Udbaša, što je nije sprečavalo da mi do svoje smrti, a za svaki moj rođendan, 30. maja, dugo nakon smrti njene prijateljice, moje majke, šalje novac, uredno spakovan u čestitku punu najlepših želja, ispisanu skoro nečitkim, umetničkim rukopisom.U tom sam se dvorištu igrala sa "Đavolčićima", braćom Maksić, iz udžerice preko puta, u dvorištu čika Jova šnajdera. Sa nama su bila i braća Jezdimirovići, Goran i Rade, sinovi Anđe, kućne pomoćnice Dragovića, ali i unuci kućevlasnika, tetka Milenini, Ivan i Duško Simić, mali Beograđani, koji su u Užicu provodili raspuste. Mnogima od njih mnogo sam ostala dužna..
 
Kad sad zavrtim film, neminovno mi se nameće par zaključaka. Iako niko od mojih nikada nije bio ni najbogatiji, ni najobrazovaniji, ni moćan, ni posebno uspešan po nekim opšte prihvaćenim standardima, uvek su i uvek smo bili  bogati ljudima, i to najčešće obrazovanijim, uspešnijim, popularnijim nego što smo to mi bili. A ako postoje ispravni životni postulati, nasleđeni ili nekako drugačije usvojeni, to su ti koji se tiču merenja bogatstva ljudskim resursima, a ne nekako drugačije, daleko bilo materijalnim. Družiti se i okružiti se uvek boljima od sebe, ništa ne predstavlja jači podstrek i ne postoji bolja potvrda vlastitih kvaliteta, koje sami i ne uviđamo baš uvek. "Repovi" tog naoko nemerljivog uspeha mojih predaka, provlače se i duboko ukorenjeni obeležavaju i moj i živote mojih brata i sestre, kroz neraskidive veze sa starim kumovima, potomcima najboljih prijatelja i prijateljica, prelaze granice ove, ali i drugih zemalja, opiru se protoku vremena, odupiru zaboravu, traju i trajaće. 
Share