Kad sa 10 godina ostanete bez oca, idilične porodične slike bivaju nekako zamućene, ako uopšte i uspevate da ih prizovete u sećanje. Volela sam tada da vreme provodim kod mojih drugarica, sa njihovom braćom i sestrama, roditeljima. I volela sam tada, baš kao i danas, gumene mentol bombone, iz nekog razloga (krajnje nepouzdano, kakvo sećanje ume da bude), moj otac ih je voleo i uvek imao uz sebe, u nekom malom džepu od gunja ili pletenog prsluka.

A porodična idila, mirni i ušuškani dani, a cenim da je i takvih moralo biti, iako ih ja baš i nisam zakačila, sasvim sigurno su okončani pre mog dolaska na ovaj svet, od strane komunističkih vlasti, oduzimanjem Svetozaru  njegove radom stečene imovine, ostavljanjem ne baš na ulici, ali svakako bez kore hleba, u poznim pedesetim. Moja sestra je tokom godina poslagala neke kockice i razvila teoriju o uzrocima i akterima tog čina. Po njoj (teoriji) jedan od, ako ne i ključni razlog razotkriva autobiografija tadašnjeg istaknutog komuniste i funkcionera, onog o kome kruži anegdota da je vodeći kojekakve posleratne delegacije po Kadinjači, imao običaj da kaže: "Vidite ovaj breg, tu sam ja poginuo?" E, taj "junak" u svojoj "knjizi" piše da je kod mog oca radio nekoliko dana, taman toliko koliko je Svetozaru trebalo da shvati da ima posla sa "komunjarom".

Da li je ovo zaista bio dovoljan razlog da se tada ostane bez imovine, ostaće u domenu pretpostavke. Moje traganje po Istorijskom arhivu sa tim u vezi nije urodilo plodom, nekim čudom takvih dokumenata, iz kojih bi se dalo zaključiti ko je bio inicijator, doušnik, potkazivač, skoro da i nema. U procesu očeve rehabilitacije, koji je prethodio zahtevu za  restituciju, mogla sam da priložim samo kopije gotovih presuda, odbitke žalbi, naloge za izvršenje. Sve u svemu, smešno, da u opticaju i kao zalog nije bilo nečije zdravlje i sudbina brojnih članova porodice. Nečiji život, prodrman iz temelja, masakriran i urušen, imao je ipak kakav-takav epilog. I tada je, možda manje nego danas, ali ipak bilo onih bez straha, u redovima prvoboraca, rodbine narodnih heroja, direktora, starovremskih, predratno vaspitanih, čestitih (koliko dugo nisam čula taj izraz, koristi li se uopšte još?), ljudi koji se nisu libili da pomognu, uprkos svemu i svakome.

 

Share