Znam, navikli ste da vam cvrkućem sa ovih planinskih vrhova, gde gledajući iz podnožja sve izgleda pitoreskno, kao sa onih kičastih "naslovnih strana" bombonjera, koje su kružile po familiji i komšiluku, dok čokolada u njima sasvim ne pobeli, a pejzaž bude okačen na prazno parče zida. Mislim, jeste ovde simpa, Olga ćarlija, radi i priča po svome, sve je pod malinama, posadili ih i užički zubari, zlatari, svi osim nas. Moja krvna slika i rezultati štitne žlezde nikad bolji, prosto za nevericu, ona mladež koju srećem i dalje fino vaspitana. Eto, baš danas u autobusu iza mene, čujem kako jedna tinejdžerka kaže znatno mlađem Bošku: " Boško, Boško, probudi se, treba ovde da izađeš!" A Boško, bunovan i presladak, pri izlasku, tik iza mojih leđa, okrene se i kaže joj: "Hvala ti puno, spas'la si me!"

A onda dođu dani prizemljenja, bolnih, kad se podsetiš da Jelova gora, iako povisoka, nije čardak ni na nebu ni na zemlji, nije u bezvazdušnom prostoru, ni u Zanzibaru, nego, eh zlehude sudbe, u Srbiji. 

Opet sam u autobusu, ovaj put daleko od idile. Ima tih nekih ljudi na koje vam se buni želudac, ženska intuicija, šta li već, zbog kojih se osećate loše, bez da su vam išta uradili. I ima ih svuda. I u popriličnom broju. Zbog njih sam se više puta ljutila na majku i njene vaspitne metode, na obrazovni sistem koji nas ne uči tim nekim socijalnim veštinama, poput one  "kako držati distancu, a kretati se u okvirima pristojnosti", posebno ovde, izvan grada, gde je sve crno-belo, gde ste ili sa njima (starosedeocima), ili protiv njih, sredine nema. Na ovu crvenokosu, onduliranu polutanku upozorili su me sa više strana, mislim da je se čuvam. Nisu morali, prvi naš susret bio je dovoljan da je pročitam. Med, med, sladoled, Mike, Micika, i Cile i Mile, sve je bilo u opticaju u tih par minuta. Jeza, šta reći?

Ta i takva, sa kućom na pola puta između postojbine joj i grada, taman toliko da joj autobus ne gine, "okle" god da ide, ujahuje, sva važna, okružena na prvim sedištima poznatim ljudima, pa mi iz zadnjih redova, hteli-ne hteli, prisustvujemo "konstruktivnom" dijalogu. Zora, tako ćemo je zvati, bučna je i važna. Ne ide samo meni po ganglijama, primećujem jednu pristojnu (po izgledu) gospođu, između 60-ih i 70-ih, godina približnih Zorinim. 

"Zoro, ti bi ovde u biračkom odboru, Boga ti, ko je ovde pobedio?", zvuči pomalo provokativno ova naizgled fina žena, što mi se sviđa,.osećam je kao svoju.

"Ko će pobediti, Vučić, naravno?", odgovara Zora, potkrepljujući dodatno onaj moj početni animozitet.

Dedica sa sedišta iza Zorinig dobacuje:  "Tu bi glavna Slavka Mitrova?", misleći valjda na predsednika biračkog odbora.

"Jes'', baš je Slavka glavna, ja sam najglavna!", odgovara Zora. I dok ja u neverici da čujem to što čujem, sve misleći kako je Zora ili neki jelovogorski baron Minhauzen ili, daleko bilo izistinska predsednica biračkog odbora, pa se štipam da proverim da li sanjam, sledi nastavak. Neka bakuta sa sedišta pored Zorinog, koju ne čujem najbolje, pominje Milutina i muku što ga je snašla.  

Na to će Zora: "Ništa je to, šta je zaslužio. On ti je sve skidao slike mlađih žena sa plaHata i davao mom Ljubinku (sinu), da stavi pod jastuk preko noći. da bi se oženio. Znači, nikad!"

Meni se u trenutku kosa diže na glavi, utroba mi se prevrće, dok zamišljam to srpsko biračko telo među malinama, multiplikovane Zore u biračkim odborima, štošta iz kategorije nezamislivo…

Pa mi dođe da sve ove mudreše, pametnjakoviće, oponente po difoltu, nalazače stidnih i inih dlačica u jajima, oni su mi uvek najkrivlji, tako su tipično srpski, pripitam kakvu zemlju to oni žele. Onu nalik "krugu dvojke" ili ovu Zorinu, na podobit neke pripizdine, s obe noge čvrsto uvaljene u blato 19. veka, naizgled bez Turaka na vratu? 

 

Share