"Onima koji vole takvu čudnu i novu hranu savetujemo da ne ližu med među trnjem, kako slatkoću jednog ne bi istopili oštrina i bodlje drugog."

                                                                               John Gerard "Herbal" 1597. godine

 

Pod uslovom da se zna gde i kada ih tražiti, gljive se bukvalno mogu naći svuda. Tartufi u pustinjama, vrganji na Grenlandu, smrčci na gradilištu…

Ipak, najbogatija gljivama su mesta zaštićena od vetra i područja sa raznolikom vegetacijom. Iako naseljavaju neobična mesta, svaka vrsta ima svoje prohteve, po pitanju temperature, vlažnosti vazduha i zemljišta. Pojedinim od njih ne smetaju ni temperature od 60 stepeni Celzijusa, drugima zaleđeni planinski vrhovi, blizina mora…Ali, za  fruktifikaciju (plodonošenje) ovih koje nas najviše zanimaju, atmosferske padavine čine se ključnim faktorom. Ako je od poslednje obilne kiše (iznad 10 l po m2, kažu) prošlo mesec dana npr., uz to duva vetar, u potragu za gljivama nema svrhe ići. 

Idealni uslovi za njihovo pojavljivanje podrazumevaju vlažnost vazduha od (0 i više procenata i temperature između 18 i 23 Celzijusova stepena. Nakon što je pala ta obilna kiša, potrebno je da prođe između 7 i 14 dana da gljive "buknu". 

Nepovoljne vremenske uslove mnoge vrste, do naredne sezone preživljavaju tako što stvaraju sklerocije, više ili manje tvrde tvorevine koje nastaju preplitanjem hifa (ćelija gljive). 

Kako nas trenutno najviše zanimaju prolećne, one vrste kojima se možemo nadati tokom 3., 4. i 5. meseca, (6. već može da predstavlja pravi bum kada su raznorodne gljive u pitanju), valja napomenuti da bi u to godišnje doba, za pojavljivanje gljiva idealna temperatura bila 10 i više stepeni, uz optimalne količine vlage od otopljenog snega i padavina. Po tom pitanju, postoji i svojevrsna podela na najmanje tri tipa gljiva:

HIGROFILNE, kojima je potrebna velika količina vlage,

KSEROFILNE  su vrste koje dobro podnose sušu i

MEZOFILNE među kojima su one gljive koje iziskuju umerenu količinu vlage.  

Kada je reč o vrstama koje rastu iz drveta, panjeva i drugih drvnih ostataka, one i jesu češće u to doba godine, upravo zato što neophodnu vlagu dobijaju od domaćina, pa im spoljni uslovi i nisu toliko bitni.

Zbog činjenice da su brojne vrste interesantne za ishranu u stvari simbionti, za rast i razvoj neophodne su im biljke i  mikoriza, uzajamno koristan proces, u kome i jedna i druga strana dobija ono neophodno za napredak, najviše vrsta srećemo upravo u šumama, voćnjacima, po obodima livada…

Uz sve navedeno, bitan faktor je i nadmorska visina, razlika u periodu plodonošenja pojedinih vrsta može iznositi i više od mesec dana. Na jugu, u nizinama, smrčke npr. braće već u martu, dok na terenima iznad 1000 mnv, teško da će se pojaviti pre druge polovine aprila.

Ali, da krenemo redom…

Svojom jarko crvenom bojom, prvi će vam se obratiti crveni peharčići, babino uvo, Sarcoscypha coccinea/austriaca.

 Naći ćete je pored potoka, na trulim granama listopadnog drveća, a u Rumuniji je kao vesnika proleća i konzumiraju u varivu, kombinujući je sa koprivama. Zbog svoje boje, veoma je lako uočljiva, ali kako je sitna i ne toliko česta (tvrde da i nije neki delikates, ni mirisom, ni ukusom, kao ni konzistencijom), mišljenja sam da bi je valjalo poštedeti. 

Kakvu sve primenu je nekada imala ova gljiva u Srba, možete pročitati ovde…

http://milka-adzic.kreativnasrbija.rs/2017/01/31/ritualne-jelovogorske-gljive/

Judino uvo, Auricularia auricula-judae, jedna je od vrsta koju možete naći tokom čitave godine, najlakše uočljiva u dane pojačane vlage, kada"oživi" na granama i drvetu, najčešće zove, ali i još nekih listopadnih vrsta. Spada u red lekovitih gljiva, mada se ne preporučuje konzumacija više od 150g tokom nedelje. 

Martovke, Hygrophorus marzuolus, samo im ime kaže, možete očekivati u nižim i toplijim predelima tokom marta, dok je na terenima oko 1000 i više mnv, to nešto kasnije, nekad čak i u maju. Ova u Srbiji, i ne samo u Srbiji, strogo zaštićena vrsta, teško je uočljiva ispod debelog sloja lišća, pa se negde zove i potajnica. Raste u bukovim. hrastovim i mešovitim šumama.

U ovo vreme nije za preveliko čuđenje ako naletite i na zimsku panjevčicu, Flammulina velutipes, kao i na bukovače, Pleurotus ostreatus, inače tipično zimske vrste.

Zimska panjevčica raste na mrtvom drvetu više listopadnih vrsta, na vrbi,  jovi, ponekad bukvi (ja je nikada nisam srela), a veoma je lekovita. Tokom zime, a mraz joj nimalo ne smeta, do aprila, ne znam da raste nešto slično, mada u literaturi uvek stoji upozorenje na mogućnost zamene sa smrtno otrovnom, Galerinom marginatom (poznatom kao "mala smrt"). Neophodno je pre konzumacije dobro je prokuvati, tako njeno tvrdo i žilavo meso omekša. Ona se i gaji, ali u totalnom mraku, pa njena plodonosna tela izgledaju sasvim drugačije, izdužena i skoro prozirna, a i zove se drugačije, na Dalekom istoku gde je posebno cenjena, Enoki.

Bukovače vole debla i panjeve lišćara, hrasta, vrbe, bukve, oraha tokom zime…Naravno, u prodaji su i one iz uzgoja, a veoma su svestrane i omiljene u kuhinji mnogih.

Njih će "naslediti" jablanovača, Cyclocybe cylindracea (Agrocybe aegerita), koja raste na topolama (u literaturi se može naći i podatak da se javlja i na vrbama, javoru i lipi), u nizijama oko reka, tokom cele godine, ne samo u proleće. U poslednje vreme se po forumima i u gljivarskim grupama vodi prilično žučna rasprava o njihovoj jestivosti. Da li su to samo glasine, za sada ne umem da vam kažemmikologija doživljava procvat poslednjih godina, nove informacije prostižu jedna drugu, skoro na dnevnom nivou. I dalje, zacementirano stoji da gljive jedemo na vlastitu odgovornost. Ako pripadate grupi ziheraša, poput mene, dovoljna je i najmanja sumnja da diskutabilnu vrstu tretiram samo fotografskim aparatom. Kada je reč o jablanovačama, to mi i nije teško, s obzirom da ih na ovim visinama nikada nisam srela.

Cyclocybe cylindracea, jablanovača. vrsta vezana uglavnom za nizijske predele oko velikih reka gde je dosta česta, iz razloga što raste  na topolama. Može se naći tokom cele godine kad postoje osnovni uslovi za rast, pa i krajem zime i dosta kasno u jesen. Odlična jestiva gljiva, najbolja pečena na roštilju. Ima specifičan miris, jednom kad je nađete nećete imati problema sa prepoznavanjem, dok je u boji dosta varijabilna, od krem-bele do kestenjasto-braon,uvek sa tamnijim centralnim delom šešira. Jedna od karakterističnih osobina je i veliki beli prsten koji kod mlađih primeraka potpuno zatvara listiće. ako sve ove osobine savladate ne postoji mogućnost da je pomešate sa nekom otrovnom vrstom. Može i da se suši ali tada nema tako dobar ukus. Jedna od najlakših za gajenje, gajili su je još stari Rimljani. Nažalost, najčešće je napadnuta crvima i insektima. U literaturi ćete naći i naziv Cyclocybe aegerita koju je neko opisao kao zasebnu vrstu, ali ta razlika nije navedena, pa je nastala zbrka. Ovaj gornji naziv naveden je i u većini literature, a starije ime je Agrocybe aegerita.

 

Marasmius oreades, zovu još i supača, mislim da je u nekim periodima bila i komercijalna vrsta, a koristila se, samo joj ime kaže, sušena ili sveža za pripripremu čorbi. I ona se sreće s proleća, na pašnjicima, u niskoj travi i vilinskim krugovima. 

Tokom aprila i maja, raste i đurđevača, reduša, Calocybe gambosa, veoma rasprostranjena i popularna. Naći ćete je i u živicama, u zapuštenim voćnjacima, šipražje joj ne smeta. Njen karakterističan miris na brašno i rast u vilinskim krugovima, kao i vreme plodonošenja, takvi su da je prilično teško zameniti je "nevaljalim" vrstama. Postoji i varijete žućkaste boje, C. gambosa var. flavida, nije zgoreg znati. 

Tokom proleća, u voćnjacima, oko drveća iz porodice Rosacea, najčešće šljiva, raste šljivovača, Entoloma clypeatum. Slična joj je glogovača, Entoloma sepium, kako joj ime kaže, susreće se uglavnom oko gloga  i trnjina.

 

Na nižim terenima u proleće (april/maj), često je i šumsko pile, Laetiporus sulphureus, veoma popularna konzumna vrsta. U Vojvodini i na jugu beru je sa vrba, uz potoke i reke. Na višim terenima, poput mojih u Zlatiborskom okrugu, najpre će se naći na starim šljivama i trešnjama, po voćnjacima. Zahvalna je za pripremu na razne načine i zaista ima ukus piletine, dok je mlada. Primerke koji porastu na stablu tise, ne berite, kao ni one sa mahunarki (bagrem, gledičija). Pre jela, gljivu je, jer neki je teško vare, neophodno prokuvati. Potom sa njom činiti što vam je volja, odlična je i pohovana, ali i samlevena, kao zamena za mleveno meso.
 
 
Takođe tokom aprila i maja pojavljuje se i beli jarčić, Coprinus comatus, pored šumskih puteva, na livadama, travnjacima, u grupama. Jestiv je dok je mlad, a to je veoma kratko vreme. Ubrzo podleže procesu delikvesencije (autolize), tj samorazgradi se, pretvarajući se u crnu tečnost,koju su nekada koristili umesto mastila za pisanje. 
Cerioporus squamosus,  šripavac, jedna od najvećih gljiva kod nas, prečnik odraslih primeraka dostiže i 50 cm. Raste tokom proleća i leta na drvetu lišćara (na topoli, lipi, jasenu i divljem kestenu), ponekad na živom drveću koje oštećuje i dovodi do sušenja. Po mišljenju mnogih, odlična jestiva gljiva, konzumira se samo dok je mlada i dok meso može lako da se seče. Ima izraženu aromu, sličnu popularnoj reduši/đurđevki (Calocybe gambosa), pogodna za sušenje.
Dok je još snega,  iz ukopanih i trulećih šišarki, sitne i neugledne, pojavljuju se gljive iz roda Strobilurus. One koje rastu iz šišarki smrče (Picea) i bora (Pinus), vode se kao jestive, ali zbog toga što su tako male, ne znam da ih iko prikuplja za jelo. 
U proleće se ponekad mogu naći i modrikače, Lepista nuda, takođe jestive, za koje se ipak pominju i brojni slučajevi alergijskih reakcija. 
 
Za kraj, ne bez razloga, ostaje za mnoge gljivare, najizazovniji rod Morchella, smrčaka. (M. conica, elata, steppicola, esculenta, vulgaris)  Smrčci vole kontinentalnu klimu, pojedinima ne smetaju ni više nadmorske visine, preferiraju spaljeno i prekopano, ali i peskovito zemljište. Kažu da za njih važi izreka: "U ljubavi, ratu i branju smrčaka sve je dozvoljeno." Njihova neuhvatljivost i svojeglavost su već poslovični. Rekli bi da je pravilo vezano za njihovo pojavljivanje "da nema pravila". 
Indija i Pakistan na tržištu smrčaka učestvuju sa po 1/3, tvrde zato što stanovnici, prvenstveno Pakistana, ne jedu gljive. Po nekim pričama, Luj XIII je umro vukući na kanapu korpu punu smrčaka za sušenje. Kad smo kod njihovog sušenja, u Nepalu to rade iznad hrpe zapaljene balege. 
Mogućnost zamene sa otrovnim gljivama postoji i to sa Gyromitra esculenta, hrčkom, koji je nekada važio za jestivu vrstu, a koji je više crvenkasto-smeđ i sav izuvijan, poput mozga, a ne komorast, nalik saću, kakvi su smrčci.  Uz to, Morchella sp. spada u grupu uslovno jestivih, pa je pre njihove konzumacije neophodno dugotrajno sušenje ili prokuvavanje. 
 
 
Uz smrčke, tu je i smrčica, Mitrophora semilibera, ali i smrčkovice (Verpa sp.) Češka smrčkovica, Verpa bohemica, od nedavno nije više na listi jestivih gljiva, tvrde da ima sastav kao raketno punjenje, i da otrovi koje sadrži nisu termolabilni, već kumulativnih svojstava.
U ovo doba godine mogu se očekivati i neki od šampinjona, rod Agaricus. Livadski, Agaricus campestris, gradski A. bitorquis, kračun, A. macrosporus, i to tokom maja maseca. U prvoj polovini maja, među jelovogorskim bukvama, na oko 900 mnv,javljaju se i prvi borovi vrganji, Boletus pinophillus, naravno ako  se steknu uslovi za to.
Na samom kraju, podsećanje na to koliko su gljive važna karika u lancu prirodnih procesa, uzimanja i prenosa vode i hranjivih sastojaka, kao i prerade i razgradnje otpadaka organskog porekla. One su, uz lišajeve, odličan indikator stanja eko sistema, jer burno reaguju na zagađenje, previše kiselosti, veštačkog đubriva, isušivanje zemljišta. Prisustvo ili odsustvo pojedinih vrsta, stručnjacima daje smernice za dalje delovanje. 
 
 
 
 

 

 

 

 

Share