Imate li vi životni moto, nešto čime se rukovodite i od čega ne odstupate?
 
Naša Olga ima i juče je ponovila svoj stav koji sam već nekoliko puta od nje čula, uvek u situacijama u kojima sam želela, uglavnom nespretno, da joj se zahvalim…
 
Rekla je to kad nam je dala na korišćenje garažu u kojoj je stanovao Fića njenog Dragića, koja je pored asfaltnog puta i malo je kratka za naš karavan, ali lanac i katanac, umesto brave, rešavaju stvar…Kakav je to spas za nas kad su vremenski uslovi takvi da ne možemo kolima do naše kuće, da vam ne pričam…
 
Ponuđeni novac kategorično je odbila…Istu izjavu i odgovor na moju novčanu ponudu imala je i kad nam je donosila, svakom ponaosob, po prsluk od domaće vune…
 
I juče, kad nas je počastila ručkom u svojoj kući, verovatno nenaviknuta da i vikendom bude sama, jer kćeke, zetovi, unuke, niko zbog snega nije mogao da joj dođe…
 
"Što da me pamtite kao baksuza? Jednom,kad me ne bude, da možete da me se setite i kažete kako je bila jedna Olga i nije bila loša žena.."

Možete li vi da smislite nešto bolje? <3
 
 

Nekako se dešava da nam Olga vazda dolazi izjutra, kuća nezagrejana, ja disfunkcionalna, nisam svikla na odsustvo parnog grejanja, još, pa pod kojekakvim čadorima, u mojim ogrtačima, zabundana sedim, pijem kafu i čekam da Dragojević da sve od sebe po pitanju loženja vatre u kaminu. Mogu samo da pretpostavim kakve se misli roje u glavi moje Olge, koja je čitav radni vek njenog Dragića provela prateći ga na posao do garaže, koju bi po njegovom odlasku zaključavala i isto tako ga dočekujući svakog dana u isto vreme pred tom garažom, ovaj put otključanom, da on ne dangubi…
Ja imam izgovor, ne radi mi štitna žlezda, ustajem umornija no što sam legla, zato…"Dragojeviću, posluži tetka Olgu slatkim i skuvaj joj kafu!". Posle se čudim što on pobira više simpatija po ovoj planini, posebno u postarijim ženskim redovima, možda ga i žale, treba mu živeti sa mnom, lenjom rospijom, koja samo ume da naređuje. I tako, čuje Olga kako Dragojević kukumače da je bolje kad ja ovakva ne ustajem i ne radim ništa, jer sve kršim i lomim pred sobom, natrontana, ogrnuta, sa rukavima poput šišmiša, kao lađa bez kormilara, obaram sve pored čega prođem. Živa istina, priznajem, garderobni stil mi je još uvek neprilagođen snežnim kućnim planinskim prilikama, ali imala sam ove godine prečih poslova od razmišljanja o najprikladnijoj odeći za ove uslove, što će reći stajlingu.
Kad eto ti Olge jutros, slavodobitno ujaha kod nas, uprtila prsluk, njen rukorad od vune njenih ovaca, namenjen Goci, ali Goca neće, šta zna Goca, ja i ne znam da hoću, a hoću, jer je to najbolje, najpametnije rešenje za mene smrzlu, smrznutu. Nisam stigla ni da hoću ni da neću, već bejah u prsluku, zakopčanom, bez da sam sama prstom makla, a Dragojević i Olga preko puta stoje i dive se…Ne zna se da li mi lepše stoji, da li je topliji, zgodniji…A ja moradoh da se ovekovečim u njemu, bojim se, neću ga skinuti dok se ne pocepa. Još da počnem, kao Olga, da na bosu nogu nosim vunene čarape, a preko njih ove moje "moderne" (ja sve nakaradno, kaže Olga), a pod uticajem mojim prijateljica iz Posela koje Italijanima uspešno prodaju piroćane (gumenjake) i vunene čarape, nabavim i ovu savršenu gumenu obuću, pa projezdim Jelovom gorom, konačno uklopljena i srasla sa okolišem…Šumska vila, Milka gljivarka. 🙂
 
 
Share