To da neko može da jede ovu gljivu u bilo kom njenom stadijumu, meni je oduvek jedna od najneverovatnijih informacija iz ovog ionako neverovatno čudnog gljivljeg carstva.

Smrdljivi stršak

Phallus impudicus nećete uvek videti u šumi, ali ćete njegovo prisustvo itekako osetiti, preciznije namirisati. I definitivno nisam srela nikoga kome je taj "miris" bio, u najmanju ruku, prihvatljiv. Doduše, činjenica je da njegov smrad starenjem postaje intenzivniji, da gljiva tako privlači muve, uz čiju pomoć se razmnožava, pa opet…

Neki ga jedu, neki se njim leče

Prehrambene navike ljudi na Dalekom istoku jesu drugačije od naših, a  baš oni tamo ih posebno cene i konzumiraju dok su sasvim mlade, nerazvijene, u tzv. formi jajeta. A što bi je iko, tako smrdljivu jeo, pitate se. Odgovor se krije u njenom latinskom nazivu, slobodnog prevoda bestidni falus. Naime, još u srednjem veku je, u duhu onog homeopatskog "slično se sličnim leči", zaživelo verovanje da određene vrste biljaka i gljiva, mogu ljudima biti od koristi. Od kakve, u slučaju smrdljivog, falusoidnog strška, možete pretpostaviti. Dakle, dotični se vekovima koristi kao afrodizijak, i to bitno utiče na cenu. Prvenstveno u Kini, gde trgovci lekovitim travama i drugim pripravcima dobro plaćaju nalazačima i za mlađe i za sasvim zrele primerke. 

A kako utiče na moral?

O tome koliku i kakvu je sablazan ova falusoidna gljiva izazivala svojevremeno, tačnije u viktorijansko doba postoje i pisani tragovi. Crticu o ovoj gljivi zabeležila je Gwen Raverat, Darvinova unuka, koja se bavila umetničkom gravurom u drvetu. Ona je ovako opisala svoju tetku Etty, najstariju kćerku Charlesa Darwina, tada već sredovečnu, visoko moralnu  damu, u njenom nastojanju da područje Cambridgea u potpunosti oslobodi prisustva ove gljivlje sablazni. Gwen piše:

"Bio je to najveći izum tetke Etty: naoružana košarom i zašiljenim štapom…njuškala bi po šumi…i konačno, uz smrtonosni skok poput kakvog grabežljivca, bacila bi se na žrtvu, nabila odvratnu strvinu na štap i prasnula je u košaru. Na kraju celodnevne zabave, donesena bi se lovina u najvećoj tajnosti spalila u kaminu salona za primanje, naravno iza zaključanih vrata zbog morala devojaka."

Strši stršak, bazdi bazda…

Rusi ga, gle čuda, zovu veselica, šaljivica, đavolje jaje, a na prostoru Balkana znaju ga i kao silovinu, bazdibazdu i stršak.

Pojedinci tvrde da se i dan-danas, u zabitim delovima Evrope konzumira, u tom početnom, jajolikom stadijumu, kad navodno mnogo manje vonja. Takođe se mestimično meša sa stočnom hranom i daje neplodnim životinjama. Iako se ređe pojavljuje u proleće, početnici umeju da je zamene sa smrčcima. U leto i jesen može se nanjušiti u raznim šumama, kako listopadnim, tako i četinarskim.

A što je jak…

Pored ostalog, Phallus impudicus poznat je i kao jedan od rekordera po brzini rasta u gljivljem svetu. Tvrde da u minutu može narasti nekoliko milimetara, i kao takav ima moć da probije i asfalt. Stručnjaci su izračunali da je za tako nešto potreban pritisak iznad 130 kg po kvadratnom centimetru. I to nije sve…U novije doba, počelo se i sa ispitivanjem moguće lekovitosti ove gljive, pa će o tome, verovatno tek biti reči. 

O ovoj gljivi možete čitati i ovde:

https://www.facebook.com/GljiveDJerdapa/posts/1577939022536028

 

 

Share