"Gde si ti, danima te nema?", bifla moja komšinica i prijateljica Olga, dok me, nenadano, dočekuje na autobuskom stajalištu ispred njenog dvorišta. 

"'Ajde, da ti pokažem neke braon pečurke, onako nekako čupave, ako ih do sad puževi nisu pojeli. Ono pile u dnu moje šljive, pojeli, ne znam što sam ga ostavljala, slušam ja tebe…", ne prestaje da broji Olga, dok me za rukav vuče do neke obale, uz koju, onako "gradski" obučena i obuvena, moram da se penjem, da bih videla te njene pečurke. 

Usput razmišljam, poznajući je, uvek iznova iznenađena njenom nepresušnom 70 i kusur godišnjom energijom, kako me ne bi iznenadilo ni da je od jutros dočekala svaki autobus, sve da joj ne promaknem, jer ona kad naumi nešto da uradi, prepreka nema. A što voli da mi pronalazi gljive, i što ih voli na sve moguće načine, to kod nje ne prestaje da me oduševljava. Zato se i verem uz taj neki šljunak na čijem vrhu pronalazim tri poluraspadnute Amanite, verovatno panterovke, ako je suditi po glatkoj, neizbrazdanoj suknjici. 

Pa kažem mojoj Olgi Jelovogorskoj da ću malo da procunjam okolo, a da bi ona valjalo da zapamti kako ova otrovnica izgleda, mada shvatam da je ona ovu opasnicu već svrstala uz A. muscaria, rođaku joj. Kako, ne pitajte, ali Olga ima gljivarski mozak, oko za detalj i neverovatno pamćenje.

A na samo 10-ak metara od mesta na kome ostavljam Olgu, naravno, očekivano, nailazim na jednog borovog lepotana, Boletus pinophilus, ušuškanog uz obod šumskog puta, u zagrljaju sa jedro zelenim stabljikama borovnica. 

"Ovaj je, po svemu, Olgin!", kažem sebi dok konstatujem da su mi ruke zauzete torbama, da nemam foto aparat, već samo telefon, kojim ne volim da fotografišem, ni nož nemam…

Pa nešto mislim, da je kakve sreće, potencijalni gljivari bi na rođenju trebalo da dobijaju, namesto očiju, jedan zum i jedan makro objektiv, jedan prst desne ruke bi mogao biti nožolik, drugi četkast, a za leđa bi valjalo da sraste korpasti ranac, u koji bi slobodnom rukom ubacivali gljive.

Eto, o tome mislim, dragi dnevniče, dok kao svako poslušno đače, tabanam nazad za Olgom, niz onu obalu…

 

Share