Od svih šumskih susreta najvredniji su susreti sa samim sobom. Čini mi se ponekad da ove, gljivama siromašne sezone služe upravo tome.

Nakamaraju se misli, prikupljanje traje nekada danima, a zna to biti i duže. I te misli  neće same nikuda. Mnogi i ne pokušavaju da ih se otresu, ali mi, gljivoljupci to umemo. Otrčimo u najbližu šumu, istovarimo breme sa manje-više nejakih pleća i tako presvučeni iznutra, olakšani, jezdimo i ćarlijamo neko vreme, poput povetarca.

Šuma vam nikada neće reći: „Daj, ne pričaj gluposti!“ Nije ona takva, sva je u podstreku i afirmaciji. I onaj detlić, koji besomučno udara ujednačenim ritmom, ostavljajući me zapitanu kako ga glava ne zaboli, on u stvari poručuje: „Da…da…da…da…“,  dok vetar u pauzama nanosi šaputavu potvrdu: „U pravu si, na pravom mestu, samo nastavi, sve je sada i ovde…“

I zaista, kada te obujmi i zagrli, nekako sasvim upije u sebe, negde daleko ostane sve što nije šuma, a džunglom bi se moglo nazvati. Pa i kada ti baka iz komšiluka javi da nipošto ne ideš sama, kako to već umeš, medved je viđen tu, na par kilometara od tvoje kuće, na terenima oko Jovanove vode, nema tu straha. Jeste, idem sama…Ali kako mora da je dobra ta šuma koja u sebi krije i medveda? I uopšte, kako mora da je tužna i pusta svaka šuma bez svih tih, pripadajućih joj žitelja? A samo srećan terapeut je dobar terapeut, to zna svako dete sa ove planete. 🙂

Ovih septembarskih dana Jelova gora ječi od kakofonije motornih testera. Nadomak smo grejnoj sezoni, koja ovde traje  otprilike deset meseci. I ove večeri već bi prijala jedna vatrica, 8 je stepeni, a takva su i jutra. Hladno je nama, hladno je i gljivama. Ipak, danas viđena jedna, Caloboletus calopus, leponogi vrganj, kravlja balega, jedan od onih nejestivih vrganja, koji ako slučajno uberemo, zagorčaćemo sebi život.

Share