Čini se da ne postoji češće upotrebljavana i netačnija fraza, koja se tiče gljiva, od one: „Sve su gljive jestive, ali neke samo jedanput!“. Zbog nebrojenog ponavljanja iste, mnogi će zakolutati očima, ako ne i nešto gore. Zašto? Pa, u klasifikaciji gljiva po jestivosti, ne bez razloga, postoji kategorija NEJESTIVIH. Jednostavno je, dotične se ne jedu ni jedan jedini put. Pod uslovom da je konzument pri čistoj  svesti. Te, nejestive, to su ili zbog konzistencije (građe), ili zbog ukusa, ili zbog mirisa. Naprosto, tvrde su, drvenaste, žilave, smrde, grozno su ljute ili gorke…Neprijateljski su nastrojene prema ljudima, bezobrazno nejestive i otrovne? Možda, kao što smo i mi prema njima, kada im sekući šumu, rušimo kuću, recimo? I ko je onda kome veći vuk, čovek gljivama ili one nama? I u kom grmu, znamo li, leži gljivarska odgovornost?

Možda najpre u činjenici da GLJIVE JEDEMO NA VLASTITU ODGOVORNOST. Isključivo od nas samih zavisi i naša edukacija, i informisanost i procena, i prisutnost, koncentracija. Kada beremo, dobijamo ih, kupujemo, možemo to bez bojazni činiti samo ukoliko ih sami savršeno poznajemo. Mislim, pomenute gljive. I tada, nije zgoreg konsultovati nekog ko od nas zna bolje. Nemati problem priznati svoje neznanje, imati  kontakt sa osobom koja predstavlja  autoritet u oblasti gljiva, znati gde se informisati, ne biti samouveren bez pokrića (nadobudan), neki su od postulata kada je u pitanju korišćenje gljiva u ishrani. Najodgovornije ponašanje podrazumeva i da ih ne dajemo deci, ne kupujemo na pijacama, ne delimo viškove prijateljima i susedima, osim ako nismo istinski vrsni poznavaoci…Iz prirode ne uzimamo premlade i prestare primerke, ne ugrožavamo staništa retkih i zaštićenih vrsta, ne koristimo plastične vrećice, pravilno ih beremo i pohranjujemo…

Jedan od ozbiljnijih  problema sa gljivama koje koristimo u ishrani nastaje kada ne pratimo aktuelna dešavanja, ne informišemo se blagovremeno… Mnogi od nas drže se podataka iz zastarele literature, pozivamo se na dugogodišnje konzumiranje  gljiva naizgled bez posledica. Sa njihovom potrošnjom  u kuhinji generalno nije dobro preterivati. One nikako ne bi trebalo da budu osnovni satojak jela, već pre začin, pojačivač arome, ono „nešto“. Rekla bih šlag na torti, ili trešnja na šlagu :)).

Ako se zainteresujete, možete naći sijaset podataka na tu temu. Od  toga da je gornja granica na nedeljnom nivou 1,5 kg gliva po osobi. Za neke vrste, iako lekovite (Judino uvo npr.) ta je količina čak desetostruko manja (150 g sveže gljive, 15 g suve). Tu je i informacija o o hitinu iz ćelijskog zida gljiva (sastojku ćelijskog zida i rakova npr.). On ume da učini ovu namirnicu teško svarljivom, posebno konzumira li se u večernjim satima. Postoji i individualna preosetljiost, alergijske reakcije na gljive. Zbog nje, one mogu predstavljati opasnost po zdravlje, poput trovanja. Neke od gljivljih vrsta pojedinci (hronični bolesnici, trudnice, dojilje), ne bi trebalo da jedu ni u najmanjim količinama. Ima više razloga za to, samo se moramo postarati da se sa njima upoznamo. Pojedine gljive umeju da snize pritisak ili nivo šećera u krvi, da  razrede krv…

Mikologija poslednjih decenija, nakon dugotrajne stagnacije, doživljava pravi procvat.  Rezultati istraživanja sustižu jedni druge, dok mi po običaju kaskamo. Ne pomaže ni to što literatura često ne ide u korak sa aktuelnim naučnim saznanjima. Objavljeni radovi (zbog jezičkih barijera, između ostalog) nisu svima jednako dostupni…Dešava se tako da u svetlu novih istraživanja, do juče jestive , mnogima poznate vrste, bivaju skinute sa liste jestivih npr. Takve vesti umeju da prođu neopaženo od strane onog dela javnosti koju čine konzumenti, a ne naučnici ili pravi posvećenici. Poslednjih godina pomoć u širenju ovakvih informacija stigla je od strane društvenih mreža. Ipak, i dalje je veliki broj onih kojima one nisu dostupne. Zato je samo na nama (ukoliko to izaberemo kao hobi) da se na sve moguće načine i krajnje ozbiljno (amaterski) bavimo gljivama.

O „do juče“ jestivim, danas otrovnim hrčcima, pročitajte ovde:

https://gljive.wordpress.com/2010/03/27/gyromita-nekad-jestiva-danas-smrtno-otrovna/

 

 

Skloni smo da prirodu doživljavamo kao samoposlugu u kojoj nema plaćanja. Da gljive i druge šumske plodove tretiramo  kao lako dostupnu besplatnu hranu. Često se događa da sebe olako  predstavljamo kao stručnjake, ne shvatajući kompleksnost i ozbiljnost materije.  Pristupamo  gljivama krajnje površno, ne zadiruće u sve one slojeve, koje one itekako umeju da skriju od „slabovidih“. Nauk se u takvim slučajevima može izvući na teži način, a u interesu je svih nas da se postaramo, prema vlastitim mogućnostima, da do toga ne dođe. Rekla bih da je na svakome ponaosob, uključenom u gljivarsku priču, odgovornost mnogo veća no što se to u prvi mah može učiniti.

 

 

Najveću sreću u gljivarenju, govorim iz ličnog iskustva, osete oni koji naprave taj, ne nužno veliki, korak nakon koga gljive počinju da doživljavaju ne kao izvor hrane, već nepresušne inspiracije. Da tragamo, boravimo u prirodi, da učimo, družimo se sa sebi sličnima…Pružimo priliku tom magičnom svetu da nam se širom  otvori i sasvim nas očara. Nije teško…

 

Share