.jpg?bwg=0)
Facebook - Vunilice
Tag
Adžići
Nisu svi te sreće da, poput mene, na svet dođu mimo svakog plana, i tamo (na ovom svetu) zateknu sestru i brata, već tinejdžere. Razlika između njih, naoko 16 meseci, u stvari neizmerna. Mamin sin jedinac i tatina muškobanjasta fudbalerka, klikerašica,… Continue Reading →
Kad sa 10 godina ostanete bez oca, idilične porodične slike bivaju nekako zamućene, ako uopšte i uspevate da ih prizovete u sećanje. Volela sam tada da vreme provodim kod mojih drugarica, sa njihovom braćom i sestrama, roditeljima. I volela sam tada,… Continue Reading →
Kad potonem, a dešava se u ovoj planinskoj samoći, dovoljno je da se setim nekih dvorišta, u kojima se odvijao skoro pa čitav dnevni život, da čujem to ćućorenje, ponekad cikot, sitno zveckanje metalnih igala, nanjušim miris komisbrota iz nana Branine… Continue Reading →
Moj otac, Svetozar, od drežničkih, ne buarskih (kudikamo mnogobrojnijih) Adžića, došao je u Užice kao dečačić, od svojih 14-ak godina da kod strica Milenka izuči za opančara. U Drežniku je ostavio majku Vujanu (da sam imala kćerku, tako bi se… Continue Reading →
U stvari, ja umnogome živim život mojih roditelja. Znam, reći ćete kako to nije moguće, život je jedan, originalan i neponovljiv, nema repliku, ali verujte, živim, živim, a evo i kako… Moja MIlena, po roditeljima Užičanka, rođena je početkom septembra 1922…. Continue Reading →
U prizemnoj kući mog detinjstva slatko se kuvalo da bi se služilo i da bi se njime sladilo…Svako je imao svoje omiljeno, što znači da, kako je koje voće pristizalo, tako je i završavalo u šerpi manjih ili većih gabarita… Continue Reading →
U spomen našem prijatelju, Aleksandru Pešiću -Saši -Peši… Od potajne organizacije rođendanskih žurki mom čoveku odustala sam naprasno, nakon nekoliko više nego uspelih (po mojoj proceni) okupljanja, u trenu u kom mi naš dragi prijatelj Vito onako uzgred, na… Continue Reading →